Чистоћа. Туга

             Ти ми онако, пола у збиљи, кажеш: опет велико спремање? Домаћице се деле на чистачице и куварице, а ти си чистачица. Претерујеш. Не мора све да буде под конац. Пусти то, то ћеш сутра. Одмори се.

Да ти кажем.

Некад тако, свет  ме обгрли огромним, дивит-тамним рукама и притисне ме, свом снагом. И онда ми је тешко да устанем, тешко ми је да стојим, да ходам, онда ми ствари испадају из руку и мисли ми се губе иза чела, не разумем и не умем и не успевам ништа. Дан је неразмрсиво и нерешиво клупко, сутрашњица као да је сликана сепијом, стара, виђена, размазана, говњива. Не могу онда ни да причам, мало је међу живима оних који  слушају. Срце се стегне, спаруши, шћућури, а боли хиљадама опекотина. И не могу да дишем. Не успевам довољно ваздуха да удахнем. Стежу ме те руке, све је слано, све је од суза.

Онда чистим. Волим кад сам сама, мада могу да игноришем присуство других људи - они су тамо,  нешто раде, нешто живе, а ја чистим. Некад уз музику, нешто са много дисонанце и разуђеном динамиком, а некад у савршеној, умирујућој тишини. Некад направим општи хаос па сређујем све одједаред: прозоре свуда, па прашину свуда, па подове свуда, а некад направим сондажу па сређујем део по део. 

И гледам како се испод хаоса  помаља ред. 

И гледам како се испод прљавштине помаља чистоћа, и чистота, и свет постаје оштрих обриса, јасан и разумљив. 

И ја стварам тај ред. Ја сам власна, ја сам моћна, ја сам демијург у овом протосвету. У мојим рукама он се претвара у нешто лепо, нешто уређено, нешто смислено. Волим хемију, волим њен опор, отрежњујући мирис. Знам да не ваља, да је корозивна и да су испарења у најмању руку нездрава, али некад је потребно разорити, сагорети прошло и сопствени траг у њему: уништити масноћу од прстију на стаклу, удубљење од задњице са фотеље, мирис свог даха, отисак свог гласа.

Волим да посматрам како се иза магичне крпе помаља прозирна невиност стакла. Онда схватам да су ствари решиве, грешке исправљиве; да и највећа и најмутнија прљавштина може да породи светлост. Волим да посматрам како се под суши, вода некад прави необичне шаре кад испарава. Волим да ставим чисте јастучнице, прекриваче, свеже цвеће, кад све завршим.

Волим да радим много, и много тешке послове, и да се много уморим. Волим да радим цео дан, гледајући само непосредни учинак педља по педља брисања, рибања и дезинфиковања. Па кад се погледам поткрај дана у огледало, видим да сам сва уфлекана и умацурена, да ми је лице зајапурено а шаке отечене, сирово-црвене. Космогонија је тежак посао. Хаос је контагиозан, прешао је на мене, ја сам само човек. И онда на крају, у старом купатилу обијених ружних плочица, али у кади блештаво белој, сперем сву прљавштину стварања са себе.
               Тада осетим колико сам уморна, не могу да подигнем руке, огромна стопала пулсирају. Тада схватам да сам још увек тужна. Свет и даље зјапи преда мном, и даље је застрашујућ. Па ипак, нека искра се упалила. Нешто сам учинила. Нешто сам урадила, уредила. Потукла сам бесмисао и хаос у овој малој, малецној, неважној бици. Могу да дишем. Могу да спавам.
              

Уношење реда и кућу је уношење реда у свет и у сопствени живот. Превише крута правила у уређењу дома, којима сам, знам (извини), склона, знак су огромног страха да ће се све срушити, ко оно кад извучеш најнижу карту у кули, па су и само знак очајничке потребе за контролом и самоконтролом. А мени то некад болно недостаје. Зато су ми правила о намештању кревета тако ситничава, као да је то питање живота или смрти. Разуми да то можда и јесте питање живота или смрти.

Сећам се твоје приче о девојци која је истресала пепељару сваки пут када би пепео слетео у њу. Или, оне екстремније, о жени, касније хоспитализованој, која је сваког дана рибала тепих, уверена да је свуда по њему – људски измет.

О, јесу они чудни. Ништа чуднији ни мање чудни од тебе који гледаш филмове, залепљен за тросед, без свести о томе да изван линије око-екран има живота.

Зато, видиш, кад уђеш у неки улаштени, затегнути стан, можебити, то  неког тамо боли душа, а ипак се бори. Зато обриши ципеле, опери руке, не лепи стакло, не саботирај. 

Могуће је да се  тамо неко осећа страшно немоћним пред светом, пред прљавштином, смрадом, говнима, и само тако може да живи, и само тако може да удахне.

na fotografiji: 

The Cleaning Lady

by Alfred Andre Geniole