Може нам се

Испред београдске Главне железничке станице освануло је једно големо, гаргантуовско, жуто, мега-говно.

Рекли да је то конструкција на коју ће бити постављен билборд - реклама за „Београд на води“.

Фино, баш лепо, ето нама још једног Потемкиновог села, пошто нам је претходна власт оставила ону тугу од реплике старих Теразија, на Новом Београду. 

Све нешто мислим, како су то заправо одлични симболи обеју градских власти: оне прве - која је давала привид некакве акције, али  махом завршавала у пумпању новца у некорисне и узалудне пројекте.
А ови... овај... су посебна врста уништитеља који глуми месију и добротвора. Ухватили су и прекрили безмало половину век и по старе зграде, капије Београда. Мало запуштене и оронуле, додуше – каква кућа, онакве и вратнице. И поручују: пљујемо ми на вас и на све оно вредно и лепо што имате. Све ћемо ми то да направимо онако како ми 'оћемо,  јер ми тако 'оћемо. Гласали сте нас и дали нам одрешене руке да вас шутнемо, оборимо у блато, згазимо, да променимо законе, правила и планове,  да наградимо најгори и најоданији олош, да вам под плаштом рационализације отмемо сваку сигурност и последњи цвоњак из џепа, да вам отмемо и ваш јебени град и поглед на реку и ваш смрдљиви залазак сунца, нема џабе ништа за вас ситну боранију, и да вам на сред тог вашег вољеног града натакаримо један велики фалус, као симбол онога што ћемо вам дати.

Лепо им послужише оне поплаве, фала небу, има још век на њих да се ваде – „тешки услови, најгора природна катастрофа откад се историја пише, дали смо све од себе у неравноправној борби са стихијом, “...направили мало сондажу, аха, има народ  још пара да пошаље СМС, да купи пелене за нечију децу, да купи конзерву за невољника, стискај још док им не извадиш душу на памук, имају се они још цедити! Кроз тај јад затворили Свратиште, укинули помоћ породиљама, разбуцали умањења рачуна за „Инфостан“.  Шта ћеш, глава на раменима, снаћи ћемо се...Нема нових запосленика у јавним службама? Има, али не медицинских сестара, лекара, неког ко, недајбоже, заиста ради посао; него пашенози, телохранитељи и љубавнице; биће нових комуналних полицајаца да тркељишу баке које продају трешње или с муком набране букетиће цвећа да не умру од глади; биће их да изигравају  преки суд у ГСБ-у голом и босом народу који нема новца да купи карту.
Ево, врховно божанство се опет узнемирило, смењује криминализовани врх полиције. Смрди на мућак. Није проблем што су они криминализовани и корумпирани, проблем је у томе ко их корумпира, под чијом су шапом и где иде новац. Да не кажем – „сјаши Курта...“ желудац ме боли од те народне мудрости која се може применити на апсолутно све у овој земљи што је, било како, кужно додирнула рука власти.

Треба да се донесе нови Закон о раду, исто, који ће нас, контам, и формално-правно претворити у робље у рукама њиховим, и њима лојалних газда; онемогућити да икада, и кроз наредне генерације, досегнемо живот достојан човека. Сва давања из буџета се минимализују, па се и образовање, нарочито оно високо, плаћа...и ево, вам, децо, Миће, то вам је доктор наука, то зарадило паре, то вам је његов Универзитет, а ви, благо мени, копајте кукуруз или продајте сладолед кад немате пара за студије.  Шта нас боли ушна ресица што сте паметни?

Као у време  Осме седнице, гледају се јавни преноси састанака, конференција, заседања, прате се изјаве актера уживо, вуна Кићо, он виче, са' ће им нану нанину... 

Знам за оне којима удари крв на нос кад га виде. А знам и оне што се тресу од непрепознатог еротског заноса кад почне да успија и уздише. Свеприсутан, у све се разуме, све ће да реши, а ми треба, ваљда, хипнотисани, да гледамо тај  one man show – добро, нађе се ту и по која марионета – као некакав свепрожимајући, универзални циркус.

Него, нешто је заборавио. 

PANEM et circenses.

Хљеба, хљеба, господару, не виђесмо давно хљеба!

(фото: Ђорђе Којадиновић)