Ko su ova deca?

Četrnaestogodišnjak snimao devojčicu dok je nad njim izvodila felatio. Grupa maloletnika iživljavala se nad devojčicom, sve snimili mobilnim telefonom. Klinci osnovali stranicu „Najveće drolje osnovnih i srednjih škola“. I reakcije, očekivano: KO su ova deca? Kada su deca postala tako surova? Kako su postala tako besprizorna? Ko su te nedozrele ljušture, vanzemaljci, zombiji koji, buljeći u svoje gedžete, koračaju oko nas?

Šta im se dogodilo?

Nije im se ništa dogodilo. Tačno su onakvi kakvima su ih globalni trendovi uglavljeni u potku etno tapiserije i mi, sa svom svojom kratkovidošću i nedefinisanim namerama, učinili.

Nismo bili bolji od njih. Mi, možda ne ti lično ili tvoj prijatelj; mi, generacija njihovih roditelja. I mi smo provodili mnogo vremena pred ekranom, samo što je onda to bio samo jedan, onaj televizijski. Provodili smo vreme napolju – pod uslovom da nas naši roditelji nisu odvukli u centre gradova gde se „napolju“ svodi na stepenište pred zgradom ili, u najboljem slučaju, lokalni park. Ako smo bili bliže prirodi, čupali smo jorgovan i venčiće, onako iz obesti, tuđe šljive i zelene jabuke, gađali jajima komšijske kuće (bilo para za jaja). Maltretirali životinje. Maltretirali drugu decu. One sa posebnim potrebama, onda se govorilo retardirane, u najboljem slučaju. Ludake, glupake, domce, ćorave, debele, zubate, Rome (onda se govorilo Cigane), trapave, štrebere, dođoše, sve koji su se po nečemu izdvajali. Dečaci i devojčice, onda kada su shvatili da se anatomski razlikuju, mlatili su se bez milosti. Negde u šestom - sedmom razredu shvatili su da im se te razlike dopadaju, stariji dečaci i muškarci iz okoline morali su ih poučiti šta se sa njima radi. (Nedavno sam pročitala da je praktična demonstracija onanisanja, takoreći uputstvo „uživo“, za mnoge dečake način na koji nauče kako se to radi i da u tome nema ničeg „gej“ – gledati starijeg dečaka kako ga „baca u nesvest“. Ne znam, ako su lagali mene...u ženskoj zatvorenoj subkulturi to se nije praktikovalo). Uglavnom, naoružani znanjem, vadili su pimpeke na sred časa i sablažnjavali drugarice iz klupe. Da učiteljica/učitelj ne vidi – oni su tada još imali nekakav autoritet, jer su imali podršku roditelja. Napadali su, ’vatali devojčice koje su do juče mlatili. Pet – šest zajapurenih dečaka saterali bi devojčicu u ćošak i počeli uz urlanje i dahtanje da je ispipavaju. Da li im je neko nekad rekao da to ne sme da se radi? Da li im je neko objasnio da nisu veprovi i da se i one najprimitivnije i najjače želje mogu i moraju kontrolisati? Ili se, prosto, na to gledalo kao na deo odrastanja i upoznavanja sopstvenog tela i njegovog funckionisanja, seksualnog samoobrazovanja, jebačkog obdaništa? Žrtva se nekad smejala i krila, nekad ih udarala, nekad prijavljivala učiteljici, nekad plakala. I ona sama bila je začuđena sopstvenom ženskom silom i zgađena time kako interes za nju izgleda. Šibana prezrivim pogledima onih devojčica koje nisu smatrane dovoljno privlačnim za ’vatanje. 

        Dajem glavu da bi se i tada snimali da su imali čime, i šerovali, da su imali šta. Tako bi uobličavali i pumpali svoj status – u ono vreme to se činilo usmenim putem, lokalnim herojskim pričama, u najjednostavnijem obliku (čitaj: o veličini, potenciji i broju recaka). Da su imali tehnološke mogućnosti za distribuciju, negde bi se već rodio i materijalni ekvivalent svega toga.

Nismo mi bili ništa bolji od njih. Samo se za naše gluposti, grozote i gadosti znalo u ulici, kraju, selu. Nije imalo smisla težiti za globalnom reputacijom. Za to ste morali da uradite nešto malo veće, nešto što traži ulaganje vremena, strpljenja i truda. Da svirate gitaru, na primer. I tu se mladalački rušilački bunt, konačno, preobražavao u nešto konstruktivno.

Nismo bili bolji od njih. Samo nam je zamah bio plići, a strpljenje veće. Samo smo imali malo više kontrole. Samo smo je preobrazili u samokontrolu. 

Ako se po nečemu razlikuju od nas, to je ono čemu smo ih mi učili. Mi: roditelji, rođaci, kumovi, prijatelji, glasovi iz publike, buka sa ulica, bela, tehnološlka buka.

Naučili smo ih da se po svaku cenu mora biti srećan. Sad, odmah, bez odlaganja. Naučili smo ih da se sreća uglavnom stiče sposobnošću da se „snađeš“, i da se uglavnom meri materijalnim stvarima, koje se mogu opipati, nositi, pokazati. Da skromnost nije vrlina. Da ako ti nećeš, ima ko hoće. Da moraš da se nametneš. Naučili smo ih da zadovoljstva treba da budu neposredna i trenutna. Da je sve u prezentaciji. U šarenim, prenaduvanim balonima laži, u spoljašnjosti. Da treba biti samozaljubljen i neskroman ako hoćemo da nas primete. Da ništa nije dovoljno nisko, podlo ili ponižavajuće ako donosi dobru lovu. Da se za lovu mogu prodavati duša, zadnjice, polni organi, obrazi i drugi delovi tela. Ako im to i ne govorimo u lice, oni su dovoljno pametni da ovakve stvari čitaju između redova: „Šta meni vredi što sam gulila klupu tolike godine kad XY, eno ga, mlati pare od šaniranja/politike/reketa/ucene/bizMisa?“ ili „Šta meni vredi što sam se udala iz ljubavi kad se mi gušimo u dugovima, a eno je, XY, nosi zlatni nakit i silikonske sise, letuje na Mauricijusu i izgleda deset godina mlađe od mene?“ Mi govorimo da su dobar i lud braća, da onog ko tone treba gurnuti još dublje. Mediji im govore da treba uspeti po svaku cenu, da uspeti znači – biti viđen i prepoznat. A to može da se postigne i talentom i trudom koliko i glupošću, bezobrazlukom i nedostatkom skrupula. I sasvim je svejedno kako, osim što su ovi potonji načini lakši.

Naša deca imaju izbora, ali niko im ne govori: radi ono što tebe čini srećnim. Tebe samog, bez ikakve interakcije sa drugima; bez aplauza, klanjanja, divljenja. Niko im ne govori: ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi; govorimo im: učini to drugom pre nego što neko to učini tebi. Ne učimo iz razlici između iskrenosti i pristojnosti. Ne učimo ih tome da su svi ljudi jednaki. Ne učimo ih tome da se pravila moraju naučiti pre nego što počnu da se ruše. Ne učimo ih da i drugi ljudi imaju granice, prag strpljenja i potrebe koje treba ispuniti. Ne učimo ih da davanje ispunjava. Ne učimo ih nežnosti.

I, uprkos tome što ih kinđurimo i filujemo novcem, i dalje verujem da ih ne mazimo, ne volimo i ne prihvatamo dovoljno. Volimo neku sopstvenu zamisao o njihovoj budućnosti.

U međuvremenu, oni vide da moraju da opstanu u svetu u kojem se valja po nečemu istaći i mnogo steći: u kojem su ljudi sredstva da se do tih ciljeva dođe – ništa više do zamišljeni, svetlucavi pikseli virtuelne realnosti, bez svesti i sopstvenih osećanja – uključiv tu i nas, roditelje, krpene lutke za katedrom, devojčice koje puše đoku da bi bile ribetine, drolje, dobra roba za prodaju. Vide da se nebriga za sve drugo osim za sopstveno dobro nagrađuje. Da se cinizam, hladnoća, „surova iskrenost“ u formi prostote i bezobrazluka smatraju inteligentnim i zabavnim. Oni su rođeni u zemlji iz koje treba pobeći, u roditeljskim i dedovskim iluzijama koje treba razbiti, u svetu u kojem najbolje prolaze oni koji imaju najmanje savesti, u svetu u kojem novinske stranice boje oni koji čine najgnusnije stvari a imaju najmanje da kažu; u vremenu kada se sve rastočilo osim želje da se ima, da se može, da se sme. I sve to mi smo im sažvakali i ispljunuli pred noge, što u ironiji, što bivajući sasvim ozbiljni, mada, naoko, zgroženi.

Oni su postali sve ono što smo mi naučeni da ne postanemo; ili, možda, što smo naučeni da ne pokažemo. Što smo mi ošmirglali, uklonili, pripitomili, savladali, oni su ostavili takvo kakvo je. Mi smo im rekli da tako treba. Mi smo ih pustili.A oni su to samo podelili sa svetom, jer – „tako su u mogućnosti“.

I mi bismo, da smo mogli.

Nisu oni ništa gori od nas. Samo su vidljiviji.

(fotografija preuzeta sa: 

http://medicalconspiracy.com/RMS/awareness/home.html)