Praznik hedonizma. I beznađa

Supermarketi su puni papirnih džakčića sa ćumurom. Stružu se žice za roštilj. Kupuju se gomile krvavog mesišta na akciji . Šilje se močuge za ražanj. Košutnjak i Fruška gora će za malo dana da brekću pod ćebadima i prenosnim frižiderčićima izletnika.

1. maj, Međunarodni praznik rada.

U međuvremenu, podebeli praznični novinski dodaci lamentiraju nad zamrlom  sindikalnom aktivnošću, govore o herojima radničkih pobuna i pokreta, i s pravom. Na posletku, svi se sprdaju sa idejom praznika rada koji se proslavlja neradno, hedonističkim ladoležanjem kraj roštiljskih zgarišta.

Za ovih četrdesetak godina koliko sam na svetu, i za ono nekoliko domovina koje sam promenila ne pomerajući se s mesta, nešto i ne pamtim da se praznik rada, pučki, proslavljao mnogo drugačije. Razlika je u tome što  smo odlazili na Brač za Prvi maj. Ne pamtim da je bilo mitinga, sindikalaca na ulicama – možda je bilo tribina, skupova i akademija. Ali je taj radnik, temelj društva, stvaralac sadašnjosti i budućnosti, uživao u dovoljno sočnim i krupnim plodovima svog rada.

U međuvremenu,  radni čovek je  iskorišćen, opljačkan do gole kože, ponižen, poslat u rat protiv istih takvih radnih ljudi druge nacionalnosti i vere, iznova i iznova obmanjivan i upotrebljavan kao topovsko meso, sluga, marioneta, paravan, rob; bačen u živo blato iz kojeg se batrganjem ne može iščupati.

Uvek su najlakše žrtve bili oni najosetljiviji. Oni koji nemaju zaleđinu, oni koji ne mogu da se bore. Nije ni čudo što je prva odluka nove gradske vlasti smanjivanje novčane pomoći namenjene porodiljama - majka sa novorođenčetom u rukama teško da će izaći na ulice da iskali svoj gnev. Ud’rimo zato po radnicima sa najnižim zaradama, po prosveti, po medicinskim sestrama, po ljudima koji rade smrtno ozbiljne poslove u nemogućim uslovima. Naći će se već neko ko će reći da su oni ionako preplaćeni. Ignorišimo ropski rad u sivoj zoni, ti ljudi ionako nemaju kada da se bune. Čuvajmo naše zaposlenike i finansijere, od njih nam zavisi vlast.

Ako je išta opstalo i nabujalo u ovoj nesrećnoj zemlji, onda je to beznađe. Beznađe je najbolji saveznik nemoralne, lopovske, alave i sebične parazitske partijaštine, i u vlasti i na opoziciji. Gledali smo kako se sa razumevanjem tapšu po ramenima dok se smenjuju i obrću obrazine naopako. Svaka borba protiv zmajeva završila se pretvaranjem tobožnjeg zmajeubice u novog, još bestijalniijeg zmaja, a uostalom i stari zmaj bi se brzo pridigao, neozleđen. Alavost i beskrupuloznost vođa otpora pokazala se neizmerljivom. Svaka pobuna ispostavila se kao besmislena, mada odlično orkestrirana i dirigovana, ko zna sve otkud i na čiju sve korist.

Povukli smo se u svoje pećine, umorni, ozleđeni, krvavi, a memljivi zidovi su odjekivali – svi su isti, svi su krivi, ovi su još gori, niko se ne buni, niko ne izlazi na ulice, Srbija ih je pustila, vi ste ih pustili, letargični ste, sedite i kuckate, pljujete u svoje monitorčiće, jedete i serete umesto da protestujete. Zato ni mi nećemo da se bunimo. Tražićemo svoju sreću na drugom mestu – negde daleko od ove zlosrećne crne tačke na kugli zemaljskoj, ili, možda, negde u svom intimnom kutku ispunjenom muzikom, prirodom, literaturom. I to je u redu, sasvim. Možda su revolucionari zaista zaslepljeni, naivni idealisti.

To je u redu. Ali nije u redu kada se sreća gradi preko tuđih leđa, na tuđoj nesreći. Kada kompetitivnost hipertrofira u surovost i gaženje preko leševa. Kada se težnja da se bude srećan degeneriše u sirovo, bezdušno, prazno koristoljublje. Kada se sreća meri onim što ne bismo mogli da steknemo da to nismo uskratili nekom drugom.

Tako su nas pobedili, porazili. Pretvorili su nas u ostrvljene, izgladnele krvoloke poput sebe samih. Oduzeli su nam i zgazili dostojanstvo, osećaj za pravdu, saosećanje, prijateljstvo, solidarnost i ljudskost; i to su učinili najgori među nama; i tako su nam oduzeli sve.

Umorni izletnici grabiće ta tri-četiri slobodna dana, da malo, makar malo, zaborave jednoliko sivilo svakodnevice, za blagoutrobijem po nevinom zelenilu – jer sve drugo je ionako nemoguće, neizvodljivo, naivno, besmisleno. Verovatno i jeste. Pa ipak, kada bismo zalupali tim ražnjevima po nečijim vratima? Koliko da ih podsetimo – da nas ima, da beznađe može dugo da tinja pre nego što se rasplamsa u gnevni oganj. Da plamen, koji  niko ne kontroliše i niko ne može da zaustavi, može da potkači njih i njihovu imovinu. Da se mogu naći na putu nekome kome su oduzeli sve i kome više ništa nije važno.

Da se boje beznađa.
Da strahom iznudimo odgovornost koju su izgubili kad su prestali da budu ljudi i postali političari.

(foto:

www.alexanderwild.com

Three female morphological castes in the Florida harvester ant Pogonomyrmex badius: queen (left), major worker (top), and minor worker (bottom). Archbold Biological Station, Florida, USA)