Umesto da ulazim u rasprave, što ne volim,
i spamujem tuđe postove, što isto ne volim, pišem još i ovo.
Dakle, najtužnije što može da se uradi je da se
obespravljena grupa optuži da je sama
kriva za svoju sudbinu i status quo situaciju.
Da, istina je da neke žene podupiru
nepravedni patrijarhalni sistem, pokušavajući da budu „one of the boys“ i time
ostavljaju svoje saRODnice u neravnopravnoj
poziciji: ali one igraju po pravilima igre koju nisu same smislile.
To ne
znači da ONE ne valjaju. IGRA ne valja, pravila igre ne valjaju.One samo dobro
igraju po naopakim pravilima.
Surovost prema „mlađim“ (po statusu)
ženama, prema pridošlicama u porodicu, prema sopstvenim kćerima i sinovima,
prema ženama koje su imale manje sreće u deljenju (siromašnijim, koje su se
„lošije udale“ itd, itd.) nije novost. To su konsekvence sistema koji vam ne
dozvoljava da budete humani i pravični, osim u pojedinačnim slučajevima: a i
tada, svako iskakanje iz sistema se kažnjava. Potrebno je mnogo mudrosti i
lične hrabrosti da bi se neko drznuo da prekrši pravilo. Pa mada se čini
beznadežno surovim da majke drže kćeri dok im izvode kliterektomiju, setite se
da majke znaju da im se kćeri ne mogu udati ako ova užasavajuća intervencija
nad njima nije izvršena. Ako ostanu izopštenice iz sistema, kako i od čega će
živeti? Ponižavanje i posramljivanje
izopštenica („kurvi“, oni koje nisu ušle nevine u brak, razvedenih žena, samohranih
majki) je više potvrđivanje sistema i mog mesta unutar sistema, nego lična glupost i surosvost. Ili, što bi rekao
Bili Piton: „Posao je takav, ni ja ga ne volim“.
To što mi danas pljujemo po: pravu na rad,
pravu glasa, pravo na slobodnu ljubav i izbor partnera, nije krivica feministkinja
nego onih koji su ta prava zloupotrebili, relativizovali i pogazili. Kad neko
tako lupi da Romi „super žive od socijalne pomoći, hoću i ja da budem Ciganin!“,
kažem – pa izvoli, budi! Živi tako, da
vidiš da li je to tako slatko kako ti se iz ove pozicije čini. Isto važi i u
ovom slučaju: mislite li da je našim bakama (mada i tu ima izuzetaka, naravno)
život bio tako divan i lišen stresa? Srpsko selo pre 100 godina nije bilo hipi
komuna, ovčice, kozice, travica...Tamo se ljudski život uopšte malo cenio, deca
su se rađala da bi se obezbedila ekonomska održivost domaćinstva „pa ako
preteknu – preteknu, ako ne, pravimo još; ako žena rikne na porođaju, nađemo ti
drugu ženu...“ Žena nije bila „tuđa para“ zato što je neka žena sa širokim
uglom posmatranja tako stvari tumačila, nego zato što je patrilinearno i
patrilokalno društvo počivalo na razmeni žena.
Zle
feministkinje nisu smislile abortus. Abortus se izvodio štrikaćim iglama,
skakanjem sa visine na trbuh, pili su se čajevi od otrovnih biljaka, đubreta,
koječega...ako to ne upali, tek rođene bebe su se ubijale lopatama, gušile,
davile u vodi. Ako i to ne upali, ženske
bebe u se manje negovale, slabije hranile, puštale da umru (o ovome su pisali etnolozi Milenko S. Filipović
i Tihomir Đorđević, a o odnosu prema deci može se čitati i kod Žarka Trebješanina). Nisu žene to smislile.
Društvo je favorizovalo mušku decu, dovoljan, ali ne preveliki broj potomaka, (jer
usta treba i hraniti) i ženu koja je sposobna da radi na njivi, a trudnica to
baš i nije. Šta bismo dobili zabranom abotusa? Infanticid i nelegalne abortuse.
Naravno da je abortus užasan i da je neophodan širok pokret za podučavanje o
načinima za planiranje porodice, ali time što se žene optuže da su ubice i
uskrati im se mogućnost da prekinu trudnoću, neće se postići apsolutno ništa.
I kad kažem „u mojoj porodici je
drugačije, ja sam sebi drugačije život organizovala, meni muž pomaže u kući,
itd, a za sve to sam SAMA zaslužna“, to je super i zaslužuje respekt, ali i to
je svojevrsna potvrda sistema u kojem sam ja samo bila , srećnija, bogatija, obrazovanija,
promišljenija i imala veću podršku porodice i veću mogućnost izbora nego moja
komšinica koju muž bije. A ja ne želim da moju komšinicu bije muž i da je
nazivaju kurvom i da je genitalno sakate i da joj ne dozvoljavaju da radi i da
je primoravaju na abortus zato što nosi fetus sa XX polnim hromozomima. Ne
želim to ni jednoj ženi na svetu. To za mene znači biti feministkinja. Boriti se
za ženska prava znači boriti se za ljudska prava, ne vidim tu nikakav
partikularizam niti sam ikada čula da davanje jednakosti ženama ikome drugome
uskraćuje ta prava. To je samo jedan vid borbe za humanije čovečanstvo u kome
će SVI imati jednake mogućnosti. Šta je
loše u tome?
A Klara se prevrće u grobu brže nego Ivo
Andrić i Mika Antić...
Нема коментара:
Постави коментар