Kafa sa mamom

Mlečna svetlost dopire sa prozora zastrvenog urednim belim zavesama. Dve šoljice sa kafom. Topla bež boja, zlatni obrub, šara netipična - verovatno donete sa nekog putovanja; između njih kristalna posudica sa šarenim bombonama. Ispod šoljica - blistavo beli heklani milje.

Ovaj mali aranžman nalazi se na stočiću izvijenih nožica, čije su ivice malo izgrebane. On je osovljen na debeli šareni tepih.

Slika govori o trajanju, o dugogodišnjem kućenju; pa se zaimalo i za tepih, i za kristalnu ćasu, i za trosed i za set stočića sa iskrivljenim nožicama, pa se stiglo isplesti i isheklati. I stigla su odrasti deca, i stiglo je pokućstvo malo i dotrajati, ali su tada stvari i pravljenje da traju. Naslućujem miris čistoće; toplinu i ponos. Majka, u sedamdesetim, pije kafu sa sinom u četrdesetim godinama. I kao da je zaustavljena u poluokretu, ova fotografija je podseća: evo, ovako si provela život, ovo si učinila. Dobar je to život; ovo su tvoja deca, na koju si ponosna, ovo su tvoje stvari, tepisi, šoljice, uspomene, buketi cveća, zavese, dom.

Tebe, sviklog na makijato i oznojenu čašu vode verovatno nervira ova tipizirana, tradicionalna slika koja, čini se, na silu treba da asocira na porodicu i dom. A eto, meni, čija mama nije bila skona hekleraju i kristalu, baš je utoliko dirljivija: sav trud uložen u tu mirnu i toplu sliku, u kuvanje kafe, dodavanje mleka, verovatno za tebe, u usrdnu simetriju šoljica, tacni, činijice, miljea, i konačno, to što se slika našla usred buke društvenih mreža - jer ona je ponosna, toliko ponosna na tebe (mada verujem da još nisi ispunio sva njena očekivanja).

Stojim na sredini. Poslednju kafu sa mamom popila sam pre petnaest godina, u bolnici, iz poklopca termosa, kada je već bilo jasno da je toliko loše da joj ta kafa neće odmoći, iako je njen stomak neće zadržati. Bilo me je strah da je zagrlim, bila je toliko mršava da sam mislila da ću je svojim nezgrapnim šapama uplašenog deteta slomiti; bojala sam se njene konačnosti. I znam da je bila ponosna isto onoliko koliko je tvoja mama ponosna na tebe: iako tada nisam bila ni izbliza divljenja vredna kao ti; naprotiv, bila sam prilično bezoblična. Ali, sada sam i ja mama i znam da je ta ljubav bezuslovna, da je taj ponos neuporediv: zato što ste tu, zato što jeste, plod naše utrobe, drhtaja, nesna, brige, neponovljivi splet kože, mesa, govora i osećanja; nikada pre ama ni posle vas neće takvog biti, a naši ste, moji su, njen si.  

Volela bih da sednemo tako nas dve opet oko jednog stočića sa iskrivljenim nožicama, u Bajkinoj kući, recimo, da skuvam jaku kafu bez šećera. Da sednemo u one smešne duboke fotelje sa narandžastom jambolijom, da joj kažem...Da joj kažem da sam nekud išla, da sam nešto saznala, da sam videla, razumela, da opet pišem, da sam diplomirala, da ima dva unuka, da sam preživela četiri godine...Da sam, prosto, preživela. Volela bih da je zagrlim, pamučno, paučinasto, da je ne slomim svojim glomaznim šaketinama žene koja stari.

Život mi ju je izbio iz ruku pre no što su kafe postale iritantne, pre no što se lak na stočićima iskrivljenih nožica ogulio, pre no što sam stigla da vidim kliše u našem aranžiranju posuđa. Valjda će biti milostiv da mi zauzvrat ponudi kafu sa sinovima sedih kosa i brada, na koje ću biti do pucanja ponosna, a koje će i zabavljati i zamarati moj muzejski inventar i jeftine, rasparene šoljice sa naštampanim svinjama.

fotografija preuzeta sa www.njuskalo.hr