Pojavio se tekst koji govori o
beskrupuloznom, neljudskom, robovlasničkom tretmanu zaposlenih u lancu
knjižara "Vulkan". Da tamo čista posla nisu bilo je jasno i zbog
malignog bujanja njihovih šarenih "knjige na kilo, knjige na metar,
akcija!" ekspozitura, i zbog toga što su tražili radnike i više no što bi
se na osnovu rasta preduzeća dalo pretpostaviti. Kako to već u ovoj državi
biva, iza te firme stoji neko kome su
vlasti sklone i taj, naravno, uglavnom zarađuje na grbači radnika, a sad da l'
prodaje krmetinu, slavine ili knjige, isto mu je, lova je lova. Za knjige mu se
fućka koliko i za radnike: vrednosti ze mere lovom. Vulkani, inače, 'oće da kandišu na sumporvodonik - prdež od pokvarenih jaja.
Uz tekst se načičkalo bezbroj
komentara - uglavnom podrške - devojci koja je, bez opravdanja i sa idiotskim
objašnjenjem dobila otkaz (zato što nije zamolila
da je puste da ide kući na kraju radnog vremena), ali naravno da su, kao muve
na govno, doleteli i dežurni pljuvači, rezignirani mudroseri i apologetičari
izrabljivanja radnika. Oni se mogu podeliti na nekoliko grupa:
1) Šta se vi još čudite, haha, tako je svuda.
Ispod ovog praznjikavog sarkazma
leži ideja da je, ako je već tako svuda,
to onda i normalno; takođe i podtekst
da su ljudi koji se ovakvim stanjem stvari groze, nekakve princeze na zrnu
graška koje nisu okusile stvarni život. Koji je borba, je l' te. U kome ne možeš
ni da pišaš kad ti se piša, jer te to čini sisarom-kičmenjakom valjda. A čim
imaš kičmu, ima i da trpiš da ti je neko lomi.
Tu je na delu psihologija svekrve
koja maltretira snaju zato što je i sama prošla maltretman. Ili,
jednog levata iz mog detinjstva koji je svojoj bulterijerki stavio tegove oko
sve četiri noge, da bilduje dok hoda: "i ja sam se borio kroz život, nek
se bori i ona"!
2) Tako je kod privatnika, dobar
gazda ne može da uspe.
Kod nas postoji ideja da bez
izdrkavanja, minimalnog plaćanja i lupanja šakom o sto gazdovanja nema. Radnike
treba plaćato što slabije, jerbo kako ćeš inače ti da se obogatiš? Državi moraš
da daš, lokalne moćnike moraš da ljubiš tamo gde sunce ne sija, administraciju
moraš da podmažeš, a zašto si gazda ako nećeš bar tu radničku žgadiju da trtiš?
Ovo naprosto nije tačno, jer ima i drugačijih primera poslovanja. Malo ih je,
ali ih ima. Ideja da ophođenje s poštovanjem nije moguće leži na dve premise.
Prva je, što nedostaje društvena odgovornost i razumno planiranje. Ili, što bi rekao moj stari drug Mladen - "kod nas,
ako nemaju zaradu bar 100% , i ne računaju da su zaradili. Druga je - stav da
moraš da budeš opasan, gadan, da se dereš i posrtojavaš da bi te poštovali.
Uostalom pogledajte samo Vučića: on se upravo tako ponaša prema svojim
ministarčićima (mada, za njih ne sumnjam da su malo bolje plaćeni). Ne znam gde
je nestala ideja da je zadovoljan radnik dobar radnik, da je motivisan čovek
produktivan, da od radnika, naravno, treba očekivati da ispunjava dogovorene
obaveze ali se odnositi prema njemu sa poštovanjem i ne derogirati ga u dete
kojem je potrebno grdnjom i batinom izvući poslušnost.
3) Kad dozvoljavaju tako da ih tretiraju, tako im i treba.
Ovo je tipično relativizovanje
problema okrivljavanjem žrtve, bez ikakvog pokušaja da se razume pozicija u
kojoj se one nalaze, i duvanje u istu tikvu sa onima koji tvrde da je žena sama
kriva ako ostaje sa mužem-nasilnikom. Ili da
su Jevreji u koncentracionim logorima mogli sami da savladaju čuvare i upravu.
O ovom fenomenu, kada se žrtva i
ekonomskim i psihološkim pritiskom, ucenom, torturom, učini bespomoćnom, mnogo
je pisano. U našem slučaju, kao konopac spreman da se omasti, nad glavama nam
svima visi mogućnost gubitka posla. Šta ako je taj posao jedini izvor prihoda
za čitavu porodicu? Ako od njega zavise deca ? Da bi radnici izborili neko
pravo potrebno je da budu solidarni - ako pokušate sami desiće vam se upravo
ono što se desilo autorki onog teksta od kojeg smo počeli. Na tome počiva stav
"ako ti nećeš da radiš, ima ko 'oće". Uvek postoji gladniji,
očajniji, obeshrabreniji, koji će doći na tvoje mesto. I zato - ćuti i trpi.
4) Trebalo je davno da se izborimo za prava, još kad je počela
privatizacija. Sad je kasno.
Najgori je tihi, maligni
defetizam koji nas još dublje gura na dno. Dakle - nije kasno. Nikad nije
kasno. Nije kasno pokušati, osim ako ne uživate da serete sa balkona gledajući
"kud prolaze Turci i trgovci". Svaka navika ima odviku, svaki režim i
društveno uređenje ima evoluciju, razvoj i kraj, i robovi su se bunili, i
kmetovi su se bunili, mogu to činiti i radnici u liberalnom kapitalizmu
postsocijalističkog, postratnog, balkanskog tipa.
5) Tako je u svim ženskim kolektivima.
Ordinarna glupost koja počiva na
biblijskoj ideji da su Eve izvor sveg zla. To, naprosto, nije tačno.
Zlostavljanje uvek potiče iz pozicija moći, koju žene retko kad imaju. Uopšte
uzev ženski kolektivi su retkost; ako i jesu takvi, žene su redovno na najnižim
pozicijama, a nadređeni su im muškarci. Menadžerke i predradnice o kojima je
ovde reč, uterujući strahovladu, dodvoravaju se onom sledećem u hijerarhiji, a
na najvišim pozicijama su gotovo bez izuzetka muškarci.
Još jednom: riba od glave smrdi.
Nemoćni da se suprotstave nadređenima, ljudi u istom stratumu okretaće se jedni
protiv drugih. Ako je ovakva situacija vidljivija u ženskim kolektivima, to je
stoga što su žene na lošijim, slobije plaćenim pozicijama, pod većom pretnjom
od otkaza, pod pritiskom da balanisraju između posla i porodice, mnogo češće i
mnogo brutalnije zloupotrebljavane i iskorišćavane nego muškarci.
Svim ovim defetizmima i
apologetikama zajednička je ideja da, u osnovi, stvari i treba budu baš takve;
da se zlostavljački odnos i ne može promeniti jer je nekakva istorijsko-rodna-genetska
datost. I, posledično, da treba gledati samo svoju zadnjicu i izvući iz svake
situacije neku korist za sebe,
Takav stav rađa ljude koji ćute
kad Vučić kaže "Tišina tamo!"
Takav stav rađa ljude koji ćute
kad čuju vriske iza susednih vrata.
Koji ćute kad porodiljama umanje
platu, kada kolega mora da nadoknadi ono što mu je lopov oteo iz kase, kada
sapatnik bez objašnjenja i otkaznog roka bude izbačen na ulicu, kada prednost
imaju "dame prijatnog izgleda", kada poslodavac određuje kapacitet
bešike, kada tuku pedere, Rome, kada
tuku decu koja su drugačija, kada tuku lekare, maltretiraju učitelje, kada
ubiju medicinsku sestru na radnom mestu.
Više od hleba, više od vazduha,
ljudima je neophodna bazična humanost, empatija i solidarnost. Pogledajte se u
ogledalo. Ličite li na one kojima su se sve ove groze desile? Ličite, čovek
ste.
Sutra biste to mogli biti vi.
Mislite o tome kad odlučite da
ćutite.
Fotografija preuzeta sa: http://zivotnasredina.weebly.com/vazduh.html
Нема коментара:
Постави коментар