Nisam lepa

        Nisam lepa.

        Nije to više toliko važno, istina. Prešla sam polovinu puta. Prevazišla sam tu nezgodnu okolnost odavno. Recimo.
        Znam da je osećaj za lepo subjektivan. Jeste, i to je često rabljena uteha za nas manje obdarene lepotom. Pa ipak, postoji društveni konsenzus o tome ko se smatra, kakvo lice i telo se smatraju lepima. Ta mreža kroz koje upadneš među lepotice jeste ređa nego nam se čini u pubertetu, tokom života naučiš kako da se promigoljiš kroz njena okca, pa ipak postoji. Onamo te, uglavnom , smeste telesna simetrija i dobro izražene sekundarne seksualne karakteristike, i još ono što se smatra duhovnom odlikom roda (nežnost, gracilnost, eteričnost ili atletska građa, izvesna topla grubost, drskost). I dobro, sposobnost da se nametneš. Koja bez neke od ovih karakteristika puno ne vredi.

Ne mogu da uteknem od činjenice da je za našu kulturu, za porodicu iz koje sam potekla, ženska lepota važna. Mi smo provodile detinjstvo i najraniju mladost sondirajući i secirajući sopstvena lica i tela, tražeći na njima nepravilnosti i greške. Kratka i slaba kosa, i veliki nos, i  loš ten, i višak težine, predimenzionirane noge sklone otocima, tubularne grudi (za koje sam mislila da su opuštene zbog debljine), i preširoka ramena, i debele ruke, i ogromne šake i stopala, i ortognatija i povijena kičma i hirzutizam i ko zna šta sve ne. Rasla sam iz simpatičnog, malo bucmastog i trapavog deteta u nesigurno, pogrbljeno, povučeno, krivo drvo. Nekultivisano, neplemenito.  I koliko god se trudila da se izmenim, „stešem“, „dovedem u red“, „radim na sebi“ , uvek je ostajala neka izdajnička mana, neka nerazumna slabost koja me je sprečavala da dostignem cilj. Sve mi je to bilo smrtno ozbiljno, i  dala sam se u bespoštedno dokazivanje na drugim poljima. 

         Nedostajalo mi je upornosti, vrednoće, ali najviše – osećaja da sve to nečemu vredi, da ću posle nekog uspešno obavljenog posla moći da sednem u fotelju, stavim jastuče na stomak, prekrstim ruke preko njega i osetim se zadovoljno. Taman, potaman. Želela sam da mi bude taman u mojoj koži. Ali nisam lepa, i to nije pomoglo. A onda,  gadila sam se i sopstvene površne potrebe da budem seksualno privlačna. I dok me je s jedne strane do gorčine nerviralo apostrofiranje lepote žene kao njenog jedinog kvaliteta, dotle sam očajnički želela da neko bude zapanjen, zaustavljen u koraku, zadivljen mojom pojavom.  Ta luda ljudska potreba, rođena valjda iz sujete, iz negde zatrpanog samoljublja činila me je stalno gladnom, stalno nezadovoljnom, stalno u potrazi za nečim u čemu ću se istaći, za nečim gde ću dominirati, ali za šta god bih se hvatala  činilo  se besmislenim jer mi je za uhom stalno lebdeo šapat “...ali nisi lepa”. I zbog toga, gde god bih se pojavila, šta god bih radila, koga god bih upoznala, trošila bih strašno puno energije na stid i samoništenje  jer ne izgledam baš oku prijatno. Ili, pak, još mnogo više energije u pokušaju da dokažem da mi to nije važno. Nije  me toliko boleo odraz u ogledalu koliko odraz na tuđoj mrežnjači; kroki koji bi ljudi sačinili u glavi kada me vide. Nije me jela činjenica što nisam po kanonu, već činjenica što je to toliko, za ženu, važno: jer čime god da se bavi, u kakvoj god ulozi da se nalazi, koje god osobine da je krase, ženu uvek ocenjuju u zavisnosti od toga kako izgleda. I to, onda, skreće pažnju sa svih onih drugih stvari koje je čine ličnošću. Možda zbog toga nikad nisam imala dovoljno upornosti da ze pozabavim svojom linijom i formom: možda sam zbog toga sebe nesvesno sabotirala, hoteći da budem više od “ženske”, želeći da budem svoja.

         Čitava mladost i rano zrelo doba prošlo mi je tako u lutanju od jedne do druge racionalizacije, od jednog do drugog nezadovoljstva: od razmišljanja šta bi mi sve bilo lakše i prijatnije da sam lepa, do toga kako je ocena ljudi prema lepoti nepravedna i za one lepe koliko i za nas manje lepe, od dijete do opijanja, od askeze do ekstatične oblapornosti, u konstantnom samomučenju što bičem savesti, što šibom krivice zbog slabosti i lenjosti.

Sada, prešavši više od polovine puta, shvatam da sam se predala. Izgubila sam volju, zamaglila sam ogledalo. Tu su prvi znaci starenja protiv kojih jedva da imam snage da se borim. I shvatam da me je moja nelepota u potpunosti odredila.
       Jeste me učinila gorkom,  oporom, nezadovoljnom. Zatvorenom, nesamostalnom, nesnalažljivom. Nesamopouzdanom, često usamljenom. Postiđenom, osramoćenom. Opreznom, preosetljivom, prezahtevnom. Neuspešnom, nemotivisanom, slabom. Toga sam često i bolno svesna.

        Pa ipak...

        Nelepota me je učinila  osetljivijom za tuđe probleme, nesreće i nedostatke, darovala saosećanjem za unižene, oštećene, nevoljnike,osakaćene, uskraćene, nesavršene, nestandardne, drugačije. Naučila me je da tražim, i nalazim, lepotu u pojedinostima, u svetlosti, u posebnosti. Gurnula me je u velikodušna naručja knjiga, muzike, prirode, među jastučiće psećih šapa. Donela mi je u život ljude koji su me iz utrobe zaboleli i spržili; ljude površne, grube, zlurade: ali oni su otišli.    Ostali su oni koje volim i koji me vole; koji bi me voleli i kada bi mi izniklo treće oko, kravlje vime i trostruki podvaljak.  

     Donela mi je i ona dva raskošna cveta moje nutrine, koji vrede koliko i sam život.

     I kojima sam najlepša na svetu, čak i ako nisam lepa.
    

foto: kroki - Iva Radović