Alkoholizam - studija slučaja. Opservacija.

Srela sam ga prvi put pre nekoliko meseci. Nosio je svetli mantil, maslinaste pantalone i kariranu košulju. Stajao je na sredini autobusa, držeći se obema rukama za šipke, njišući se levo-desno i napred - nazad. Izgledalo je kao da teško održava ravnotežu, mislim da je opsovao sebi u bradu kad je majstor oštro uleteo u Treći bulevar.
               Primetila sam ga zato što mi je neopisivo zaličio na Nedima, pominjanog već kao N. – neobičnog, talentovanog i beskrajno zanimljivog korespondenta sa društvenih mreža, koji je netragom nestao pre dve godine. Toliko je zaličio da sam zadrhtala od iznenađenja, i pomislila kako se nešto odozgo igra sa mnom. Obrijane glave, lake, malo asimetrične donje vilice, punih usana, nosa nešto masivnijeg i nepravilnijeg.  Pogled mu je oboren, gleda u šake oslonjene na šipku, trepće, mršti se, uzdiše.
               Mislim da je mrtav pijan.
               Nedugo potom kraj mene se  muvaju, ustaju i sedaju drugi putnici, zaklanjaju mi vidik, i uskoro shvatam da je i on u međuvremenu izašao.
               Još jedna autobuska crtica, je l’.
              Ama nije.
              Eto ga pre neko veče opet. Isto doba dana, ista autobuska linija. Toplo je, nosi samo košuju i pantalone „na šav“. Pristojan kaiš, pristojne cipele. Opeglan, izbrijan, čist. I opet  olešen, rekla bih. Drži se za onu gornju šipku, ali kako nije visok, malo je viši od mene, inercija ga šamara tamo-ovamo.  Stojim isuviše blizu i neprijatno mi je da buljim. Ali on ionako pojma nema, glavu je zgurao između ruku, gleda u pod. Svud po visokom, lepo oblikovanom čelu sa izraženim tuberima izbijaju mu graške znoja. Vidi se da se ne oseća dobro. U autobusu je zagušljivo, pljusnula je kiša i vlaga je nepodnošljiva. Znojavi pazusi i neoprane kose zaudaraju. Nije ni meni prijatno, ne mora to biti od pijanstva. Odmičem se malo, strahujem da se prosto ne ispovraća na mene.
              Razmišljam, kao i uvek u ovakvim prilikama – čoveče, koja je tvoja priča?
Nosi kesu, „Metalčevu“. Rekla bih da u njoj i jeste neki od njihovih proizvoda, nazire se nešto oblo i plitko. Žena ga poslala da kupi šerpu, a on se zapio? Kome li se vraća? Da li ga čeka zarozana i ispošćena nesrećnica? Da li imaju dece? Da li mala kćer pruža ručice da ga zagrli, a on je odgurne, neosetljivo pijano đubre, ili je nespretno poljubi u obraz, zapahnuvši je mirisom rakije i želudačnih sokova, nesviknut na nežnost?

              U tom trenutku on podiže glavu– i ja uhvatim pogled čoveka sa strabizmom, jedno oko skreće ka nosu – oči su tamne, tamnije nego Nedimove, odsutne, pogled je zamagljen, usmeren u sebe, vidljivo, nepogrešivo  bolan.
              Ovaj čovek je nesrećan, mislim.
              Pogled zavisnika  -  mislim - poged koji govori da je svet negostoljubivo i sumračno mesto, da je telo dobro samo ako kroz njega teče supstanca koja će osloboditi, koja će otvoriti prozore, tako da se u oči, u mozak, u duh ulije rezak vazduh bogat idejama, razgovorima i smislom.
              A onda,  mislim kako u njegovu sliku unosim ono što možda sama osećam. Možda je on prosto radnik  obezbeđenja u trećoj smeni, koji pije iz dosade, zato što mu je mrsko da čita, zato što mu tako brže prođe vreme, zato što ga alkohol ohrabruje. Možda dođe kući pa se dere na ženu i breca na kćer, kojoj ne zna ni datum rođenja ni boju očiju. A ta žena pegla te karirane košulje i te pantalone na šav, kuva ručkove koji hrane telo oštećeno dejstvom C2H5OH, i ta kćer čeka tatu, budna je, da ručicama obgrli njegov od znoja vlažni vrat.
              I sad ga odjednom gledam sa onim gađenjem koje osećam pred alkoholisanim ljudima, sa onom borbom između prirođenog mi saosećanja i razumevanja za ljudsku muku i želje da šutnem u jaja mučenog koji i sam postaje mučitelj.

              Ali kada mu ugledam oči, ponovo mislim da se on ne vraća nikome; da je sam, sam, možda uz stare roditelje, možda kao podstanar u prašnjavom, dotrajalom sobičku.  I pije zato što nema kome da se vrati, pije da bi lakše progutao gorki, govnjivi dan.
I mislim: dočekala bih te ratlukom i kafom bez šećera, velikom, zamagljenom čašom hladne vode, i rekla bih ti da možemo da se smejemo, da možemo da pljunemo besmislu života u lice, da možemo da se pogledamo u oči i da razumemo sve. 

               Ko si ti?

               Vrag zna ko si ti. Neko zna ko si, neko te poznaje, neko zna kako govoriš, gde se pojavljuju bore kada se osmehneš. Neko zna u kom položaju spavaš, kako izgledaš dok doručkuješ, telefoniraš, pišeš, kako sediš, pereš zube. Neko zna zašto piješ. Možda. Možda i zato što je to za naše prilike uobičajeno, zato što je pijanstvo znak muškosti i zrelosti. A možda zato što jedino pijanstvo može da uspava tu nesitu alu, sa ustima poput crne rupe, ispod srca.

            Ovoga puta vidim gde izlazi.
            Očekujem da posrne, spotakne se, skrene sa puta. Začudo, hoda uspravno, gleda ispred sebe, hoda savršeno pravom linijom, ritmično i dosta brzo.
            Možda ipak nije pijan.
            Ili mu je jetra još u dobrom stanju

            pa može da se izbori

            ili ima strah od zatvorenog prostora

            ili mu je pozlilo u autobusu

           ili ima možda neku socijalnu fobiju

           ili

           ko zna?

Šta uopšte mož da se sazna na osnovu kratke opservacije?

Ne znam ništa o ljudima. Čak ni o onima koje poznajem.