Stid

Stid.

           Od trenutka kada svetlost dopuzi ispod kapaka pa do trenutka kada utrne, dan, kao i život, ispunjen je stidom, i kajanjem zbog učinjenog ili onog što je propušteno da se učini. Na osećaju stida temelje se religije i moralni aksiomi. Na odsustvu stida gradi se moderni svet, koji sav vrca od samopouzdanja, ekstrovertiranosti, neosetljive iskrenosti i površne veselosti.

            Prosula sam vodu, stid me je što sam prosula vodu i isprskala njen novi kaput, stid me je umornih, neveštih ruku koje svako malo nešto ispuste, polome, pokvare. Stid me je ljutnje zbog toga, stid me je neumerenosti reakcije. Stid me je što je ugasila svetlo dok sam razgovarala sa tim čovekom, stid me je što ništa nisam rekla. Stid me je što se ponekad previse zapričam, stid me je te šarene suknje, uvek probušenih čarapa, jeftinih klompi, što kosu nisam oprala pre dvnaest sati nego pre dvadeset četiri (sada bi mirisala i bila nematerijalna, vazdušasta, da!) sata. Stid me je što nisam izašla iza pulta da se rukujem sa njim, stid me je što je uopšte došao jer on je profesor Univerziteta a ja sam ... iako je bio prijatan.

            Kao što me je stid kad se spotaknem, kad mi se rukav zakači za kvaku, kad svi uđu u autobus a meni se vrata zatvore pred nosem, kao uostalom i tog nosa, kao uostalom i toga kuda putujem i gde se vraćam. Što mi nedostaje novac, što mi treba novac. Što je shvatio da hoću, što sam se glupo...Što gubim smirenost sa decom. Što ne umem da mu podebljam tanko, jedva vidljivo samopoštovanje. Što nisam naučila da vozim jer me je debelo posramio jedan događaj sa tim “Trabantom”. Što sam pila kad smo počeli da živimo zajedno, što sam znala, i sada znam, zašto je tako. Što sam jauknula u porodilištu, što su mi dali taj sedativ pa nisam držala  uplašenu životinju na povocu. Što je ušivanje trajalo dugo i što sam drhtala od bola i studeni. Kada hoću da se predstavim boljom nego što jesam. Stid me je. Kada me sasvim dobro procene i odustanu od mene. Kad se smejem jer ne znam šta da kažem. Kad se povučem, zatvorim u sebe. I kad ostanem, raskriljena, otvorena za ranjavanje, isto tako. Što su otišli i ništa nisu rekli. Studija, tolikih godina studija sa kojima sada ne znam šta bih. Što nisam pokušala da razgovaram sa njim, a četiri godine smo čekali autobus na istoj stanici. One jedinice iz sociologije, i one borbe sa istorijom. Što nisam rekla da je to, za 501 farmerke, bez veze. Što sam je slušala i pokušavala da joj budem nalik, prigrlivši njene predrasude. Što ne umem da se obuzdam. Što sam zaboravljala torbu kad krenem u školu, što sam zaboravila da vratim knjigu. Što sam jedanaestogodišnjacima objašnjavala da nije lepo kinjiti drugu decu. Što sam mislila da sam odrasla, a bila sam starica sa krabuljom deteta.

           Stid me je slabosti i nemoći mog tela, stid me je neadekvatnosti, nesposobnosti, mogućnosti da pogrešim, zapravo, sasvim velike izvesnosti da ću da pogrešim. Stid me je odsustva kontrole. Stid me je straha, suza i potrebe za podrškom. Stid me je što sam čovek.