Telo

            To trpljenje će je promeniti, to usamljeništvo, to stalno ustezanje, sakrivanje - paradoksalno,  isuviše će je izložiti, otvoriti. Ne snalazi se u ovome, jasno joj je da je sve to klizavo, nepouzdano, varljivo, a ne može da se obuzda, da se odupre. Živi današnji dan prekrivena ljuskama , ostacima uzbudljivog razgovora, i čini joj se da je sve drugačije, da je dobilo boju, ona sama dobila je nevidljivu, toplu snagu samo zbog te neizgovorene potvrde da je poželjna, da je živa, da je privlačna. Ona zna da je svako razmišljanje o tome - šta bi moglo da se događa dalje - ograničava, kao da se zatrčava u kamenu ogradu, i zato ostaje tu, kupa se u tom sjaju, u toj milosti, oseća se moćno, boginja-majka, kao kakav zlatni simbol plodnosti. Telo koje inače mrzi, danas gleda drugačije. I misli, kako bi rekla: "kada već maštaš, zamisli puno, zrelo, belo telo. Svilenkastu kožu, beskrajno nežnu sa unutrašnje strane nadlaktica i bedara. Male grudi sa krupnim bradavicama poput prezrelih šljiva. Zamisli nešto teško, toplo i slatko do pucanja, do rasprskavanja. Mladeže na dojkama i vulvi. Zamisli telo koje te može obuhvatiti, utopiti, rastočiti. Asimetrično, neskladno, i u neskladu sa tim setnim, prerano potamnelim licem". I misli na dodir koji bi volela da oseti, između rebara, u dnu vrata, na ramenu, kako ne bi mogla da izdrži ništa grublje od toga. Ona je prenapregnuta, drhtaj bi je slomio.

             Sada ne želi da razbija ogledala, ne želi da pusti glas, osmehuje se. Osmehuje se deci, starici na klupi u parku, osmehuje se skotu iz susedne kuće. I te raskoračane, napupele klince preplavljene testosteronom gleda sa malo više razumevanja.

Pitam je: da je videla sebe drugačije pre desetak godina, da je bila hrabrija, da je bila samopouzdanija, da li bi joj pazusi bili mokri, utroba gorela, da li bi blaženo lebdela kao danas, uz opasnost da se bolno, sa poniženjem,  surva u prašinu kada shvati da sve to što se dogodilo i nije stvarno? "Jeste stvarno!" - odgovara gotovo u istom trenutku, bojeći se da ispusti taj tračak života za koji se ovoga puta uhvatila.

             Ovo će proći - razmišljam. I onda će morati da nađe novi šećer koji bi sisala dok ne utrne ta gorčina. Ona će to klupko pohote, bola, stidljivosti i uskraćenosti jednom morati da razmota. Šta god da uradi, biće joj žao, jer je zakasnila, zakasnila je. Zato je slika koju vidi uvećana, previše izoštrena. Ukočena, uvoštena, kao otisak nečega što se dogodilo davno. Ili nije, a trebalo je.

                Da je neko bio tu da joj kaže - to je tvoje telo. Dodirni ga, voli ga, onako kako bi želela da ga drugi vole. Nosi ga kao nešto jedinstveno, neponovljivo, a krojeno samo za tebe, pa možda baš zato što si ti takva, neprilagođena, ono deluje malo neudobno, ali ti ga ipak nosi kao da je to najprirodnija stvar na svetu, sve dok i ne srastete tako da ti u njemu bude prijatno. I onda ti ne bi bilo važno, više ne bi bilo važno šta drugi ljudi imaju da kažu. Ukrasi ga, tetoši ga, miluj ga, zadovolji ga, koristi ga na svoju dobrobit, poneguj ga, budi mu saveznik. Poslušaj ga, namesto tih glasova u glavi, oni nisu uvek tvoji. A ono jeste.


(fotografija preuzeta sa:http://toppresellpages.pl/trzy-siostry-zaburzenia-odzywiania/)