Cveće za herbarijum

Ponekad posmatram ljude i imam želju da ih razumem, da ih obuhvatim mislima, da ih progutam, svarim, da ih opišem. Da ih svrstam, klasifikujem, prepoznam delove. Da pravim svoj mali ljudski herbarijum, bezrazložno, lepim papirnate reči na papinate, prozračne pojmove, seckam delove, upoređujem, svrstavam porodice, rodove, redove, klase, vertebrata, chordata, animalia.

Karijatida vodi unuku u školu. Visoka, snažnih ramena, dugih ruku. Uvek u crnom, valjda za mužem, a muž joj  umro pre dvadeset godina. Lice je kao isklesano, tanke usne, četvrtasta vilica, namrgođena, tmurna, ozbiljna. Suva, gruba, tvrda. Prema unuci nije topla, kao ni prema svojoj deci:  "Ja sam nji' ostavljala d'idem da radim, oni se snalazili, nit' sam znala za nji'ov domaći, ni za školu, sami išli, sami dolazili..." (ova današnja deca su razmažena i nezahvalna, želi da kaže),  "bezobrAzna, bezobrAzna!" veli ona. Radila je ceo vek u fabrici, hranila se u menzi, nezainteresovano prihvatala važeću državnu dogmu, išla utabanom stazom, kuda i svi, bez dubokuh emocija, bez filozofiranja, tako se valja, tako mora. Ipak nekako naslućujem da beskrajno voli tu svoju nezanimljivu decu i tu bezobrAznu unuku, da bi stala ispred njih, kao planina, kao zemlja, kao svet.

Imam dva ljudska lica sa najdubljim, najtamnijim, najtužnijim očima. Jedno je lice čoveka koji dolazi u poslastičarnicu. On nije više mlad, a još uvek je zaposlen, i kada priča o poslu izgleda kao da govori o nečemu čemu ne pripada i što njemu ne pripada. Jedanput samo zapodeli smo razgovor sa njim pa nam je objašnjavao kako voli da kuva i da pravi kolače i od kojih pomorandži treba napraviti slatko za neku tamo tortu. I previše pristojan, mada sitničav i preopširan. Nosi kratke balon jakne, farmerke, torbu za laptop i brkove. I ima tužne, najtužnije oči, oči uplašenog deteta, skrhane starice, životinje koju nešto boli. Mene potpuno rastapaju, rastaču, umeckaju, nisam u stanju ni da razgovaram sa njim. I žao mi je što će možda pomisliti da sam gruba i neljubazna, a u stvari, ne mogu da podnesem pogled tih drevnih i novorođenih očiju, peče me, razara me.

Drugo lice pripada poznanici sa društvenih mreža. Nikada je nisam videla uživo, ali sam te oči, iste kao u ovog čoveka, prepoznala na fotografijama. I kad god bi se pojavila neka njena fotografija, gledala bih u nju opčinjena tim tužnim, krupnim, malo mutnim, tamnim očima. Ona je duhovita, pronicljiva, mudra. Piše jezgrovito, intimno, samoironično, angažovano, sjajno. Piše često o pijanstvu, imam utisak da ponekad hoće da ugasi, umrtvi taj prenapeti, ubrzani, preopterećeni um. Volela bih da je upoznam, mada sumnjam da bih mogla da je pogledam u oči.

Pre nekoliko nedelja u poslastičarnicu je ušla pedantno, poslovno obučena starija žena. Teget-belo i crveni detalji, tamne naočari, pepeljasto plava kosa vezana u rep. Na "dobar dan" je ogovorila odsutno i  mislila sam da će biti jedna od onih koji vam tim pristojnim, a ledenim tonom saopštavaju da je društvena distanca između vas, uslužnog osoblja, i njih, nepremostiva. A onda sam je pogledala u lice i shvatila da tamne - u stvari photo-gray - naočari sakrivaju potpuno neupotrebljivo oko usmereno ka korenu nosa. Osmehnula sam se široko i otkravila se, i ona je otoplila, kao da je razumela da mene "oštećenost" razoružava baš kao neke druge ljude savršenstvo. Nikad nisam volela perfekciju bez greške, čak ni simetriju. Svet je sazdan da bude nepredvidiv i komplikovan.

Ljudi su sazdani da budu različiti i posebni po svemu, čak i kada su slični. Kao cveće za herbarijum.