Пробудим се у осам сати
и погледавши на дисплеј мобилног телефона, схватим да је девет. У мојој
тврђави, на мојим механичким сокоћалима, клепсидрама и пешчаницима, и даље је
осам, мој незнајући свет хоће да има своје време - али неумитно сам умрежена и
повезана са пулсом савремености, колико год да се опирем. Тако усним у свом
дому, осећајући се ушушкано, понеговано и заштићено, да бих ујутро видела да је
свет, да је његово време, његова ужурбаност у бесмислу безглаве муве, провалио
обноћ моја утврђења, пљунуо на магијски круг, погазио босиљак.
"Чување дневног
светла", још једна бесрамна измишљотина. Продужен је радни дан, продужено
је неуморно трчање од једног до другог задатка, од једног до другог миљоказа,
од једног до другог темељца преко ког смо изградили крхки, несолидни бондрук
живота.
Пробудим се, тако, у
осам сати и схватим да је већ девет и да је комад јутра украден. Усним као
несигурна, бубуљичава, дебела девојчица препуна опрезне наде и пробудим се као
несигурна, изборана, дебела жена која дува у наду да би је распирила. Усним,
сећајући се поподнева за великим столом застрвеним мушемом, мог затворено
пркосног: "Ја ЗНАМ шта је истина, не мора нико други то да зна!" и
очевог поспрдног - "Ево га, опет, борац за људска права!" На моје
грађевине се насртало и увек су биле слабе. У тој, једној, саркастичној
реченици случила се цела моја судбина. "Људска права" - има ли
синтагме која је више оскрнављена и обесмишљена, са којом су се чешће разметали
недостојнији људи, за још недостојније циљеве! Јер, једино право је право
јачег, док свуда по земљи посрћу и пузе невољници, унесрећени, болесни,
унижени, заборављени, остарели, усамљени људи. Људска права ропћу у
силоватељском притиску моћи и новца, и не дао Бог да кажем да немамо сви
једнаке шансе, да су неки једнакији од других. Лицемерје и отровно саркастично
глуматање постало је опште место - не сме се рећи да је цар го, да капитализам
убија и да нас кошта напуштање Бога, да је апсолутна слобода апсолутна
будалаштина и да се човеку у шаке не могу препустити морални закони.
Право јачег, моћнијег, право оног првог узурпатора који је отео пшеницу, који
је рекао - ово је моја њива, ово је моја воденица, ово је моја трешња и мој
жир, оног првог који је да умео да превари, да украде и врати се као господин,
оног првог који је човека узео за роба, жену за слушкињу и наложницу, оног
првог који је побо заставу на брдо и рекао - ово је моје, није божје, није
свето, није свачије! - његово је право извор сваког закона. И зато данас о
свему што по земљи стоји одлучују аутомати који су их наследили, умивени и
неговани, у dress code упаковани службеници, мале сивкасте радилице које о
свему доносе ноту, формулар и пропис; увек из недара извлачећи једну те исту
апотеозу: СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ, ЈЕДНАКИ УСЛОВИ ЗА СВЕ, СПОСОБНИЈИ ПОБЕЂУЈУ,
ЕВОЛУЦИЈА И БОРБА ЗА ОПСТАНАК...и, протегни се колики је губер, не мисли да ти
ико ишта дугује, твој факултет је безвредан, не треба нам тоје знање него
употребљиво знање, не заљубљуј се у фрајера изван своје лиге, средња срећа је
најбоља, мора да се ради, немој да се жалиш, имаш децу, живи за њих, плати, не може шут са
рогатим, немој да се заносиш, гледај од чега се живи, мора да се ради и трпи, спусти
се на земљу, пристани, вежбај, нисам те ја разводила, ко ти је крив и што си се
удавала, а да њему ипак нешто не фали, уђи у систем - добићеш олакшице, потпиши
да си један од хиљаду. Један од милион. Један од пет милиона! Један од седам
милијарди!
Пробудим се, тако, мислећи да сам још дете и да ћу кроз прозор угледати
бор са којег ноћу хукће сова, а гледам бели људски мравињак у згради прекопута,
осећам бол у зглобовима од свег тог стајања и посртања, тегљења и напињања, труљења
и труњења, невидљива ужад вуку ме из кревета у украдено време. У том времену
други су се заљубљивали, други су сликали и певали, други су писали докторате,
други су доносили паметне одлуке, други нису имали децу, други су водили децу
на море, друге су волели, за другима су жудели, други су имали препаметне
потомке на коју су бабе поносне и једва чекају да их виде...и живот је прошао!
у сталном покушају да се сачувам, да се осмислим, да се оградим, да се
пронађем, да покушам опет, и опет, док нису сви покушаји исцрпљени, док нису
сва врата ћутке позатварана, док нисам све окајала и признала - гола сам,
сљуштено је са мене све што сам на себе наслагала да се заштитим. Пробудим се
мислећи да сам дете "ево га борац за људска права!" које тврдоглаво,
сањарски, хоће да мења свет. А свет вртоглаво увире у бешчашће и мрак - и ми се
томе једнако вртоглаво прилагођавамо.
Јесам ли икоме својим постојањем учинила разлику? Је ли све што је у
мене уливено умрло ту, као у трулој гробној јами?
Нема коментара:
Постави коментар