Кругови конзумеристичког пакла

            

             Кад су оно оближњи "Макси" реновирали, не могадох се отети устиску да је намера била успоравање куповине, прављење гужви, намерно стварање зачепљења на стратешким местима где су смештене оне ствари које морате да купите тик до трица и кучина које ОНИ хоће да купите, гурање у маси прегрејаних тела; ту је вештачко осветљење под којим губите појам о времену, бесконачно чекање на каси, умилни звон аларма и генетски модификоване музике, ту су пепељасти радници обезбеђења у зарозаним панталонама од листера које никад нису виделе чишћење.

            Свуда је исто, живот се своди на чекање, чекање, чекање, чекање...Чекате да негде, у маси истих дођете на свој ред, узмете своје добарце, изборите своју правицу; чекате јефтиноћу која се сада зове АКЦИЈА! јер вам то даје илузију да у нечему учествујете док, заправо, стојите, пасивни; и само сабирате АРТИКЛЕ у своју корпу, ви, чукунунук, далеки  потомак дичног ловца-скупљача.

            Макар због тога што располаже са више простора, па ми не улеће свако мало некаква запршка + Раид са мирисом труле наранџе у олфакторну и интимну зону, посећивала сам ових јутара "Универекспорт".

            Тамо су радници обучени у зелено, као Хакслијеве "делте", тамо су такође направили реорганизацију недавно, али овде са другачијим концептом: простора је пуно, а роба распоређена мимо сваког принципа логике; па се узалуд лута да би се нашло потребно, човек се осећа као да баса по ходницима бесконачног лавиринта са чијих зидова на њега шарене кесице вриште: "Josh!", "Дај дај" "Баш баш" и он их трпа у корпу не би ли немани умирио.

            Онда дође на касу, а на каси бескрајан, бескрајан ред.

            - Како само једна ради? - вечито питање. "Једна" је - касирка. Број наместо особе.

            Само једна ради јер само једна и постоји, у потребном замењивом броју примерака, и ради све док не скапа.

            Радници се разбољевају и цркавају, машине су боље.

            "Универекспорт" је увео касе за самопослуживање.

          Нећу да идем на ту касу. Мрзи ме у овим годинама а у ово доба дана да буљим у екран и притискам тач скрин, хоћу да не мислим о томе. Хоћу да постоји човек који тај посао ради и који је за то плаћен као човек. Заболе ме да будем још и касирка, зашто тражите од мене да постанем обучени потрошач?

            Хоћу да будем обичан јебени купац!

            Да уђем у бакалницу и купим леба и уз леба.

Смучило ми се још кад су касирке постале родно неодређени касири, тако брзи да не могу да скупим све док он тамо заврши рачун (а прилично сам брза) кад су постали сви професионално намргођени и почели да говоре "Здраво" људима који би могли да им буду бабе и деде. Одвратни, морабити прописани, бастарди интимности и професионализма. А успут су на другим местима ницале неке ко зна какве продавнице, неког Жике Шлепера који се навозио крадене робе и украјинског женског меса гладном кафанском тржишту, па решио да буде газда, али да уложи  што мање а заради што више; њихови резачи саламе и читачи бар кодова редовно изгледају као дечје играчке, купљени ваљда кинески, најјефтинији...а њине касирке у ово доба године носе три дебела џемпера испод мантила, јер "саћу и њи да грејем хехе".

            Сваки газда сања да буде Мишковић или томе подобан Костић Тодорић, сваки тајкун у суштини је мали грамзиви црв за кога су људи и машине исто, замењиви, и мере се јединицама исплативости...

            ...мислим, док чекам на јединој каси, за којом стоји лепа плавокоса жена племенитог профила, косе подигнуте у пунђу. Ред се не помера - испред мене, седе главе комотно би могле да организују савет стараца, али не - они су овде због попуста, пардон, АКЦИЈЕ! за пензионере. У дубини просторије заводљиво ми, зеленим светлом, намигују касе за самопослуживање - дођи! Слободне смо! и ја схватам да ћу, ако мислим да икада изађем из тог конзумеристичког пакла, морати и ову вештину да научим. Натпис вели да на касама за самопослуживање не важи пензионерски попуст. Попуст плаћате делићем, малим временским одсечком свог живота, који утрошите чекајући. Скупо, богме.

            Биип - започните куповину, биип - ставите ваш артикал испред читача...уз четири, или шест, каса, само је једна несретница која ове Молохе и Баале храни новцем. И мислим - ето, смањио си себи трошак за пет радница за касом, имаш само једну; сада, додуше, имаш два радника обезбеђења, али њих и иначе ангажујеш преко агенција и плаћаш минималцем. Гњидо газдачка, компанијо, организацијо, аждајо, несоју алави!

            Пред главом ми промичу слике Црног петка (који с правом носи тај назив) и људи који један другог газе да би купили ...шта? Шта може бити толико неопходно? Хлеб? Литар крви? Или некакав брендирани комад текстила, храна која ће, колико сутра, завршити у контејнеру док сиротиња посвуда оболева и умире од глади?
            Човек ће опстати једино ако се пробуди, па своје потребе почне да своди на неопходности. Заиста, заиста вам кажем, преиспитајте сваку своју потребу; пре ће камила проћи кроз иглене уши но што ћете уз све то непотребно, стићи до Царства небеског.

            А машина ме љубазним гласом пита - да ли ЗАИСТА желите да завршите    куповину (ентер),

            да ли ЗАИСТА не желите кесу

            ДА НЕ

            Заиста,

      Заиста, заиста вам кажем - не желим кесу, не желим АКЦИЈУ! не желим ваш зелени ентузијазам, заиста, заиста вам кажем - желим само да одавде изађем и никада се више не вратим.

Црпећи мој новац, трошите моје време, сам мој живот.

А мој живот може бити и другачије утрошен. Имам паметнија посла.

foto / https://www.moseleyelectronics.com/2017/11/21/tech-your-halls-for-the-holidays-with-sony/shop27n-7-web/