Не будите паметне, ако сте паметне

           

            Једно од тежих бремена по женско питање јесте и уверење да мушкарци нису склони паметним женама и да оне, уколико памети имају, морају да је сакривају. Уколико сте паметне - не будите паметне.

            То је женско езотерично знање које се кроз одрастање усеца у камен личне суштине, формирајући ту трајни ожиљак - ако не као упутство за живот, а оно као опомена: нисмо се понашале сходно својој улози, отуда наше патње. Одвише смо се - правиле паметне.

            Гледаће ти, веле, у задњицу (и предњицу) више но у диплому, битно је да умеш да ходаш у високим потпетицама замамно врцкајући горепоменутом задњицом, а не - знаш ли процентни рачун или хемијску формулу натријумхипохлорита (којим ће, ако будеш паметна и правила се глупа, нека друга несретница са дипломом прати тоалет). Пословни свет, па и академски, тражи, ипак, и знање - али није згорег зачинити га вештином флерта, дискретним, наоко, случајним, откривањем ножурди до врата и сисурда до врата (дугоузлазно а).

            У сваком случају трепћи, трепћи и прави се невешта. Чему поплава вештачких трепавица - видећемо их и на конобарици, и касирки, и учитељици, студенткињи, баки оне Хрватице која је одлучила да демонстрира да је, ипак, могуће од бабе начинити девојку? Ради експресивнијег трептања, заводничког помаљања дужице испод силиконских чекиња! Скрати сукњу. Покажи мало коже. Напући усне. Прави се да ништа не разумеш.

            Ако желиш да "ухватиш" мушкарца, никако немој да се расипаш знањима и умећима, никако, ама никако не покушавај да га увериш да си паметна и да му предочаваш своја постигнућа; мушкарац мора да буде доминантан, или макар да верује да јесте. Мушкарчева сујета, драга моја, мекана је попут дисфункционалног пениса, зачас се из моћне ерекције сфуља у истопљени чварак. Уствари, мушки полни прибор осликава мушкарца у целости: пар преосетљивих тестиса и ћудљива, немислећа кобасица међу њима - а то ти, драга моја, кроји судбину. Зато никако, никако не смеш да изгледаш као да си паметна. Мораш само да знаш да рукујеш том апаратуром, да употребљаваш своју женственост и њихову слабост.

Овако, асертивно, шаманке традиционалног приступа показују неофитима у чему је женска моћ; и та и таква, лажна, притворна "моћ" репродукује се из генерације у генерацију.
            Мушкарци су схваћени као слабе, недозреле креатуре којима се мора пажљиво руковати, и у ту сврху, мора се наступати неискрено. Мушкарци, пак, жене доживљавају као превртљива, површна, недоследна бића која лако постижу своје циљеве показивањем сиса или ширењем ногу. Уколико то не чине, онда су мушкобање, сурове Амазонке које витлају куросјеком.

            Историја мушко-женских односа почива на предрасудама, лажи и неразумевању. Мудра жена је, веле наше учитељице, врат куће, који глави дозвољава илузију поседовања ума, дочим јој он, врат, дакле, својим положајем демонстрира реалност којом ће ум оперисати. Што не види - неће ни знати.

            Није ни чудо да се жене често перципирају као манипулативне, готово демонске приказе. Уместо да настојимо да такво стање променимо, ми га изнова и изнова обнављамо, верујући да је наша манипулативност, управо - мудрост.

            Разуме се да је неопходно саобразити своје понашање основној пристојности, правилима која важе у култури чији смо део; али слабости и недостаци културе надилазе се малим, суптилним и сталним непослушностима. Историју су чиниле жене које су излазиле из тесних оквира правила.

            Историју су, разуме се, стварале аутентичне жене.

Суштина женског питања, рекла бих, није у томе да се жена преобрази у мушкарца - тог мушког, тестостеронског, агресивног, такмичарског, пенетративног, уништитељског принципа, који подразумева често доминацију кроз понижење - и тако има превише. Наравно, неко осећа да тако треба, и може, и то је сасвим у реду. Но, важно је да пригрлимо своју женственост; али она није у форми: она није у сексу ни у правилним пропорцијама; женственост може бити  и у топлини, у материци, у млекопитатељству, у чувању и бризи, у креативности која често не досеже до јавног простора (у кулинарству, уређењу дома) - или, пак, налази пут до њега. Усвајање, примање, већ по природи сексуалне симболике схваћено је као "женско" - али женама не мањка ни аналитичнке и, на концу, синтетичке способности. Недостаје, и даље, прилике да се она покаже - управо стога што се жена, и даље, принуђује да је сакрива, да се изнурује површностима и да - глуми своју женственост.

            Већ смо жене, не морамо учити да то будемо! "Булдожер", наоко бесмислено, изражава бит - "жене су женствене". Шта је женственост? Бивање женом, својство жене, интегрисано, данас бисмо рекли. Уколико је она научена, патворена, она је конвенција и улога, а не суштина.

            Уколико ћемо заиста настојати да променимо свет, важно је да ми саме не будемо део таквог, концептуалног живота, једне структуре научених улога и позива; важно је да будемо аутентичне. А за то је важно да будемо жене, али не САМО жене, и не ПРВО жене - јер то већ јесмо.

             Прослављена српска уметница Надежда Петровић говорила је - "Нећу да будем жена, хоћу да будем сликар." И била је, велики сликар и велики човек.

            Женски човек.

            Играјући већ написану улогу жене, оваплоћујући предрасуду  о жени, издајемо човека у себи - а то значи деградацију и жене, и мушкарца којем, такве, приступамо.