Теофанија на шљунку

            Лето је до данас имало мирис ускисле, презреле лубенице, препуњене водом; данима пада киша и сунце се помаља каткад, бледо и болесно, иза ретких облака.

            У ово време, прошле године, моје тело попримало је други облик, тамни, црвенкасти сјај, вођено додиром, опрљено сунцем под којим, после столећа присилног казамата у одећи, више није горело и кврчило се, немоћно, као хартија. Било је новорођено, а сада се опет осећам старом, изможденом од неупотребљености.

            Упоредо са кишом, под капке се увлачи магличаста тмуша, у кичму се забадају коци, невидљиве шаке главу повијају ка земљи - опет се појављује издајничка грба на шестом и седмом вратном пршљену, масни набор прегојеног сисара, шаке поново трну у немоћи, огромне, моћне, неупотребљене.

            Дани наде и промена као да су довршени, те опет, повремено, кроз осмехе пребојене црвеним кармином, повремене срцепаратељне изливе на друштвеним мрежама, нахрупи mater dolorosa, плачна, огромна жена у мишјесивој хаљини, огромних шака, жена неснађена и немилосрдна у погрешном телу.

            До данас - али данас је сунце, сунце, сунце, зраци се љескају и утркују преко воде, небо је блештаво као у подне, волела бих да ме овај чамац вози ка увиру, а не тек преко Саве. Пружа ми своју ручицу, син, дрвени мост вибрира снажно под нашим суперпонираним корацима.

            Kада се прође влажни, лепљиви шумарак, излази се на готово пусту обалу, ту и тамо раштркани су купачи, млади момци са лиманкама пива, деца која носе своје маске и гумену реквизиту, матере бујних и лепих тела и вижљасте девојке на ролерима, очеви који синовима праве одскочницу за стрмоглав у воду.

            Надомак града, од којег се виде тек симболи окруњених, ех, круном самољубља окићених глава - Слобино кубе, Ђиласов мост, Београд на води - а као да ме сва та простота, сва та гола приказа силе, сва та горопадна, насилна усхићеност и опијеност влашћу, сав тај очај сиромаштва и немоћи - готово и не додирују. Они су као удаљени шум таласа, одсутни бруј цврчака који се утолико више утишава што мање на њега обраћам пажњу.

            Заузели смо беле пластичне лежаљке, читам Хамваша, који вели, како одећа деморализује човека. Ноге, труп, леђа, руке живе у непрекидној тами, бледи су и малокрвни, вели он, деформисани...а нагост је постала једна врста хистерије. Данас још више, рекла бих,а тела која се перципирају као лепа су недостижна или нестварна, мислим, и стога наказна. Предуги удови, преуски бокови, неупотребљене, надуте груди; тело је себи сврха и подешено за свега једну намену - а то није ни секс, можда тек - посматрање, фотографисање: искривљено у тегобном покушају да се допадне, унакажено диспропорцијом, унакажено неупотребом!

            Мишићи не би требало да су себи циљ, као ни велике груди или замамна позадина - оне би требало да су последица коришћења тела, тела би требало да су нам удобна, а она то нису; зашто их немилосрдно сечемо, злостављамо и сакатимо, скривамо и откривамо потпуно непотребно; постиђени смо пред последицом свог живота, своје душе, зашто? Тело је дом, оно није празни, фразама накићени рекламни летак. Оно јесте - и оно је споменик, како год да изгледа - оно је сведок онога што смо живели, требало би да буде вољено и слободно.

            И у том часу, док касно поподне почиње да издужује сенке и руди на ободу неба, више наших глава пролази жена која продаје домаће крофне са џемом и кремом. Обучена је у црну атлет мајицу и панталоне са побацаним ружама, израсла коса смотана је испод качкета. На леђима носи ранац, у рукама неколико кеса. Жмиркам ка њој срчући сунце пре но што замакне за прву тополу. Она недалеко од нас скида свој товар и почиње да се свлачи. Стара је, пуна, али гипка и издржљива. Тело јој је опаљено сунцем, лице тамносмеђе. Одећа је излизана и удобна; на ногама  носи дубоке ципеле које јој олакшавају целодневно гацање по врелом шљунку.

Распертлава их, скида, указује се потамнело, још лепо стопало; скида и панталоне на избледеле руже и остаје у црвеним гаћама, без горњег дела купаћег костима. Мрке дојке откривају да је сунчање без брусхалтера правило; она не показује никакав стид, и ја, опчињено гледајући ка њој, посматрам слободу и погледима извајано тело о којем Хамваш говори; и тело извајано употребом, оплемењеном животом! А она није ни млада, ни у уобичајеним оквирима лепа, и многи би је оквалификовао као безобзирну или егзибиционисткињу, погрешно! У њеној нагости нема ничег простог, неотесаног ни провокативног, она је, напросто, слободна, она је пред водом и сунцем; и под леђима осећа угрејани шљунак, као и ја, али она је свом телу власна: тело је њено! и у њему, она ужива како ја можда никада нећу научити, бојећи се диспута, осуде и критике.

            Пије сок из лименке, гледа на свет самосвесно, са осећајем моћи. Напржила је и нафиловала крофне и вас дан табана у тим годинама, да себи заради. Ја верујем да је своја и сама каква бих волела да будем, да је господар својег времена колико и свог тела: и да сада, завршивши дневне задатке, може да се изложи сунцу и поветарцу, да напусти тегобни и намучени живот и буде попут Афродите, у том гипком, лепом презрелом телу. Њене дојке су дојке старе жене, нису секс и нису храна; а опет, у њима има дирљиве и топле лепоте, у тој мекој, пенастој суштини коју ни старост не може да намрешка и уквари. Оне се преливају ка обема странама њеног тела када легне, као што би и требало да буде; то је и сврха старачких дојки, мекота насупрот смежураности, сведочанство мајчинства и женствености.

            Опуштена у наготи, без свести о свету око себе, она ће наскоро почети дубоко да дише, задремавши. Уснула, изгледа толико природно, величанствена у својој лепоти, попут шљунка, воде, сунца или лишћа.

            На моју главу спушта велики, свеобухватни мир, и одједаред сва мука, тескоба и жалост неприпадања, недосраслости, неадекваности и немоћи чили, топи се и нестаје под соковима сунца, шуморењем топола и грготањем воде. Дечји гласови, потмули као удаљени звон капљица, сведочанство су женске моћи, МОЈА ДЕЦА, плод моје утробе, сада оделите, самосвојне особе. По капцима дрхтури наранџаста сенка и ја осећам спокој у женскости и самоћи, свесна да, после плодова моје утробе, ЉУДИ нових, својих, у мојој нутрини изниклих, а сада посебних и самосвојних, више нико не може да ме понизи, порази и покори.

            Присуствујем теофанији - разумевам: преда мном је божица, Велика Мајка, која ми безгласно шапуће моћи тела. У мени ништа није умрло, под мојом кожом царује једрина, снага и живот, оличена у трима душама којима је моје тело било дом, оличена у оргазмичком сједињењу са супротношћу које као да не зна за завршетак сада, када се нашло на изворишту мужевности. И уколико би све нестало, уколико би ме тело издало или постало осакаћено, задржаће сећање на овај тренутак и на тиху, готово непојмљиву, интуитивну свест о својој слободи и снази.

            Божица се буди и умива у језеру, а потом, обувши се и сапињући груди, одлази, претворивши се поново у продавачицу крофни.

            Но, у моје срце уселила је искру, усамљену и горду, која је способна да се разгори сама. Уколико буде потребно, сва трулеж, сва влага и мемла неубедљивог лета истопиће се пред њом.

            Сама, са тлом под леђима и небом изнад себе, она ми неће дозволити да се икада више спутам. Постојим. У телу, остарелом и ломном. Непобедивом, непоновљивом - моћнијем од презира, глади и чежње.