Lica ljubomore

Postoji dvostruka percepcija ljubomore, rekla bih, ona ide prema dva ekstrema i tu se zadržava. Gdekoji veruju da je ona dokaz i izraz ljubavi: kada je nekome stalno do tebe, on teži da te zadrži za sebe. Drugi veruju da je ljubomora suprotnost ljubavi, jer demonstrira želju za posedovanjem, koja je izraz želje za moći, a ne ljubav.

Jedni vele: ako neko ne pokazuje ljubomoru, to samo može značiti da je indiferentan.
Drugi kažu - ne; izostajanje ljubomore znak je prisnosti i poverenja između dve osobe.

Na šta je, uostalom, usmerena ljubomora? Na seksualnu ili platonsku povezanost u sferi ideja, duhovnu bliskost? Može biti i jedno i drugo. Za mnoge je seksualni čin granica posedovanja osobe (i granica prevare). Neki, međutim, uz saglasnost praktikuju poliamorne odnose, a da to ne narušava bliskost i privrženost između osoba koje su povezane.
Ljubomora ponekad može poprimiti patološke oblike. U strogo patrijarhalnim društvima, gde je vernost i ćudoređe apsolutno, žena je vlasništvo muškaraca - a oskvrnuće se plaća životom. U tranzicionim društvima, koja su na pola puta između patrijarhalnog i emancipovanog, ova naplata može biti izrazito surova (mada je sada u domenu ličnog, a ne sistematskog, društvenog modela za povratak u stabilno stanje nakon povrede strukture). Zatvaranje, kažnjavanje, psihičko i fizičko zlostavljanje do sistematske torture, kidanje svih žrtvinih veza sa prijateljima, porodicom, neprestane pretnje, najčešće, u trenutku kada preplašena i duhovno spržena osoba skupi snage da se oslobodi (za šta je često potrebna i logistika i temeljan plan) - završavaju smrću. Vinovniku je draže da žrtva ne postoji nego da je on ne poseduje.

Neuporedivo je češća ovakva vrsta patološke ljubomore muškarca prema ženi, pre svega zbog toga što joj društveni sistem ide naruku. I danas ćemo čuti da žena treba da bude verna, a "muško i ne mora", da su muškarci lovci, da ne mogu bez osvajanja, da ne mogu da budu sa jednom ženom, da treba da se sačuva brak a da se na paralelne veze žmuri. Ipak, od ovako agresivnih, patoloških izliva ljubomore nisu, kao vinovnice, izuzete ni žene. Nedavno sam pročitala tekst o mladiću nad kojim je, nakon njegovog upornog insistiranja i borbe, izvršena eutanazija. Njegova bivša partnerka napala ga je sumpornom kiselinom, usled čega je mesecima bio u komi, izgubio vid i sposobnost kretanja i podneo nebrojene operacije, trpeo nezamislive bolove dok je njegovo telo, naočigled, nastavilo da se raspada.

To su, razume se, užasni, neljudski, nezamislivi putevi kojima čovek u želji za posedovanjem može da krene.

No, čovek se može okrenuti i protiv sebe i osećati ljubomoru, a da ona nikada ne ugrozi partnera. Neko će reći: trebalo bi da imamo poverenja u osobu koju volimo, poverenje je preduslov ljubavi. U osnovi, to je istina; no, ljubomora ove vrste može izvirati iz ljubavnika samog. On/ona se može osećati nedostojnim, neadekvatnim, nedovoljno dobrim, živeći stalno u strahu da bi se mogao pojaviti neko bolji. Ova vrsta ljubomore može da ostane sasvim skrivena i da nikada ne naudi partneru, ni u kom vidu.

Je li ona loša?

Možemo li biti toliko altruistični i plemeniti, pa nastaviti da volimo, uvek uz rizik da će naš partner naći nekog boljeg od nas, i treba li, kao u pesmi Vesne Parun (tebi, čije su ruke nevinije od mojih...) pronaći bolnu nasladu u tome što je neko koga volimo - srećan, mada ne srećan sa nama?

Da li je ovo apsolutna ljubav, ideal odnosa bez ljubomore? Ili su bolje, pak, površne veze u kojima nema bliskosti ni povezanosti pa se ne može razviti ni slabašna posesivnost? Ili je to poliamorna veza, gde se centralni odnos zadržava, ali se "iskušenjima" ne odoleva - ne u vidu prevare, već uz znanje i saglasnost partnera?

To je, verujem, mišljenje koje bi svako za sebe morao da izgradi, kroz introspekciju i interakcije sa drugim ljudima. Mene lično ovakvi oblici ljubavi ili savremenih veza ispunjavaju potištenošću.

Može biti da je uverenje da jedna žena i jedan muškarac mogu biti u srećnoj, stabilnoj, ispunjenoj i ispunjavajućoj dugotrajnoj vezi, anahrono, pa ček i neutemeljeno, no to je i dalje moj ideal. A ljubomora? Da, za nju treba napraviti jedan logički "kolariću - paniću". Naime, pretpostavka moje sreće sa partnerom jeste njegova postojanost u ljubavi i vernost - a ova, opet, treba da izvire iz njegovog uverenja da mu ja, svojom ličnošću, potpuno odgovaram. Ukoliko to ne postoji, ili nestane, to onda znači da njemu nedostaje ono što je meni potrebno: on ne može biti idealni, ili najbolji mogući partner, jer ima zamerke na sam moj identitet. Na taj način situacija se može voljom preokrenuti. Verovati partneru ne znači - biti naivan, a sumnjičavost - kojoj sam decenijama bila sklona - ne garantuje da ćemo lukavo ili mudro predvideti budućnost.

Ljubavna veza traži veru, i mada je razumno biti - razuman - ne treba preterati, jer nas analiza može odvesti u patološko, iscrpljujuće preispitivanje koje sreću čini  nemogućom ili teško opterećenom podozrivošću i oprezom. Ako sam ispitala detaljno prirodu našeg odnosa, sada mi preostaje da se sa punim poverenjem oslonim na nekog (ne gubeći pri tom svoj identitet).

Ukoliko se moje poverenje pokaže kao neadekvatno - ljubav nije dovoljna ukoliko i ja nisam srećna - onda i partner postaje neadekvatan; moja ljubav u tom slučaju može, i treba, da usahne. To dakle onda nije taj isti čovek, to onda nije ono isto osećanje.

Ne moram da zabadam zastavicu u posed. Teret nije moj.

Tako se sada, bez tovara koji mi povija, ramena mogu otisnuti od tla.

 

foto Internet