FLUID IS A NEW MUST

         Pitanje vizuelnog identiteta čvrsto je vezano sa biranjem kostima. Postoje dva uobičajena gledišta na ovaj problem; jedno je "odelo ne čini čoveka", a drugo je da si - "ono što nosiš". U oba slučaja izbor kostima nešto govori o nama: on ima komunikacioni potencijal.
            Kostim, je, međutim, svlak, varijabla. On nije i doslovno ljudski identitet: barem to nije bio do novijeg doba: već je saopštavao da smo, u okviru kategorije :čovek: odabrali neli element kao svoju dominantu. Tako se razvila moda, alternativni stilovi, poslovni i ini dress code-ovi. Dress code podrazumeva ideju nesvakodnevnog, posebnog vremena, namenjenog za obavljanje jedne specifične delatnosti, a kostim to saopštava publici. Zbog toga vam je sasvim jasno - ko je radnik obezbeđenja, ko su službenici; ko su sudije, ko lekari, ko zaposleni u ugostiteljstvu, a ko pružaoci seksualnih usluga, na primer.

            Kada službeni kostimi počinju da se prelivaju i u svakodnevni život, naslućuje se njihov veliki potencijal. Koristeći službenu odeću van službene upotrebe, saopštavamo svetu da smo se saobrazili sa svojom funkcijom, da ona postaje naš - identitet.

            Paradoksalno, insistirajući da identitetskoj odrednici, upravo smo na dobrom putu da izgubimo identitet i zamenimo ga ljušturom, spoljnom manifestacijom.

            Razvijenim kapitalističkim društvima s kraja 20. i početka 21. veka potrebne su uloge, a ne autentični ljudi; pa je i fiktivni problem identiteta postao problem ljudskih prava. Krajnji ishod ove težnje je da ste sada slobodni da budete šta god vam padne na pamet, ukoliko suštinski, ne narušavate uspostavljene odnose moći, etabliranu vrhušku, ukoliko ste pouzdan potrošač i zabavljeni svojom školjkom, nemate znanja, ni želje, da se bavite stvarnim problemima.

            Rastakanje temeljnih identiteta je plodno tle za formiranje amorfnog, čoveka za opštu namenu. Čovek bi trebalo da nastoji da pronađe svoju nadarenost, svoje pozvanje, način na koji bi najbolje mogao da doprinese svetu - u okviru osobenosti u kojima, i sa kojima je rođen. Autentičan čovek znači - jedinstven, baš taj, a ne neki drugi; sasvim specifičan, a ne fluidan! Danas se potraga za autentičnošću svela na konstatne promene, i inače difuznog identiteta. Paradoksalno, u tome se često zapaža jedna potpuna vizuelna uniformisanost.
            Uz pomoć estetske hirurgije, kozmetike, telesnih modifikacija, sada je moguće pretvoriti se u - svoj sopstveni projekat. Osvrnete li se oko sebe, ugledaćete more istovetnih devojaka, sa istim čupavim jaknicama, istim gumiranim helankama, istim tetoviranim obrvama, popunjenim usnama, ispeglanim kosama koje se, neoprane, pretvaraju u iste punđe povrh temena. Poznate ličnosti su se promenile do neuporedivosti sa  svojim prethodnim izgledom, ali su međusobno zastrašujuće slične. U pekari, žena sa hipertrofiranim grudima, usnama i pirsingom na desnoj obrvi, razgovara o tome kako ima grašak od juče i ne mora ništa da sprema kćerima, dok joj pekarka sa "rukav" tetovažom dodaje hleb. Od kraljice do prosjakinje, sve izgledaju isto, pa su im i uloge savršeno zamenjive - u teoriji. U praksi, vertikalna pokretljivost se sve više smanjuje. Ali, ako već morate biti pekarka ili domaćica, možete makar da izgledate kao da ste estradna zvezda.

            Pol, pa čak ni vrsta, species, više ne moraju biti ograničenje. Šta više, gender fluid identitet (ako nešto amorfno uopšte može da se nazove identitetom) postaje poželjan. Vreme vretenastih manekenki i mišićavih modela sa jakim vilicama prošlo je: danas su svi podjednako eterični, istovetnih punih usana, malenih noseva, nestvarno uskih kukova, čvrstih, minijaturnih guzičica sa obaveznim thigh gap-om. Body positivity pokret odriče se eteričnosti, ali i dalje insistira na golotinji, seksualizovanosti bez polne odrednice i telesnim modifikacijama svakog vida. Time i ovaj pokret promašuje cilj kojem je prvotno namenjen: pa umesto da nastoji da nas oslobodi terora telesnih lepotnih ideala, nameće nam iznova potrebu da se bavimo svojim telom (na trivijalan način, poput uzgajanja nausnica ili bojenja stidnih malja) umesto da se bavi ljudskom suštinom u - raznolikosti.

Polni identitet zamenjen je rodnim - ali i rodni je, takođe, rastočen! Dok se u jeziku insistira na senzitivnosti, može vam se lako desiti da se zajebete jer je sociološkinja i aktivistkinja zapravo non binary, gender queer i  sa fluid identity, pa se danas ne oseća kao -škinja.

            Upravo, čovek ni vizuelno više ne mora da bude - čovek. Tatoo i piercing majstori kreirali su ljude tigrove i ljude zmije, postoje Barbie žene i Ken muškarci, a postoji i čovek koji se smatra vanzemaljcem pa ima nameru da to i postane. Dečaci su nekada želeli da budu kosmonauti: danas, ovaj dečak ulaže ogromne količine novca u plastične operacije koje će mu omogućiti da izgleda kao vanzemaljac, to jest - kao njegova zamisao o vanzemaljcu.

            Političari, od Emanuela Makrona, preko Trudoa do Sebastijana Kurca izgledaju podjednako mlado, neuprljano, neodredivo, poslovno, obučeni u podjednaka odela, bez tragova života i identiteta.

            Supermerketima se muvaju menadžerčići u džemperićima pastelnih boja, nad njima su ozbiljniji menadžeri u frula pantalonama, sa širokim kravatama; i konačno, na vrhu, neki Head of HR Team  iz ogromnog bazena po kojem plivaju nage ljušture bira onu koja će najlakše moći da se ušminka i upotrebi: slično nacističkom eugeničkom izboru iz raspoloživog gene pool-a; samo što se ovde radi sa poluproizvodom umesto da se kreće od motike.

            U školama postoji teror upotrebljivog znanja, neprestano identitetsko takmičenje, poziranje i smopromocija, koja se ohrabruje čak i idejom (za ovo sam nedavno čula) - da se ocenjuje "scenski nastup" prilikom odgovaranja.

Čovek nije ništa: predstava koju o sebi stvorite je sve! A što više budete neodređeni i prilagodljivi, to ćete lakše moći da budete upotrebljeni, baš kao i vaše upotrebljivo znanje.
            Prilagodljivost je nova uniformisanost. Fluid is a new must.

            I dok smo ceo život zabavljeni potragom za identitetom koji želimo da "nosimo" i odgovarajućim izgledom, rijući za novcem koji će nam omogućiti da to postignemo, meandrirajući po upotrebljivom znanju koje će nas osbosobiti da do novca dođemo - umiremo, ne znajući ko smo, zbog čega smo živeli i šta smo ostavili svetu.

            Vreme velikih ideala je pomračeno; pitanje ljudskih prava pretvoreno je u sprdačinu, oličenu beskućnikom koga su onomad okupali i obukli kao hipstera, "you won't believe what he looks like now!" Kupujemo preskupu obuću koju, negde u Bangladešu, lepe polugladna deca. Zabavljeni pitanjem ljudskih prava trans-žena, zaboravljamo da se po selima još uvek sestre odriču imovine u korist braće.

            Sloboda je iluzija, sve dok postoje nevidljiva pleća na kojima ona počiva.

            Sloboda je iluzija, ako se od nas doslovno traži da prestanemo da budemo ljudi da bismo je postigli.

foto: Internet