Змија и секс

            Змија и дојка. То би била нешто експлицитнија варијанта библијске теме прародитељског греха. Јабука с дрвета познања добра и зла највећма је симбол, управо, Евиног и Адамовог - телесног познања, сексуалног чина.

            Откуд да је змија предмет култа у многим културама? Код северноамеричких Индијанаца она је тотемска животиња. Хопи Индијанци, рецимо, деле се у клан Змије и Антилопе а њихова годишња светковина подразумевала је плес са змијама отровницама (држали би их у рукама и устима) у којем су учествовали чланова оба клана.

            

Минојска култура познаје богињу, претпоставља се заштитницу дома и земље, која се приказује голих груди, са змијама које је обавијају или их, чешће. држи у рукама, док јој на глави седи мачка. 

            Уроборс, приказа змије која једе сопствени реп, египатска пореклом (а има је и код других афричких народа), у грчком облику οὐροβόρος може се пратити све до севера Европе. Змије су елемент паганских космогонија, митова, универзалних религија, свакодневних празноверица и магијске праксе.

            Разлог томе треба тражити у њиховој изузетности. Како вели Леви Строс: животиње не постају предмет тотемског обожавања (или напросто констатовања, јер није ни сваки тотемизам ригидан и театралан) - не стога што су добре за јело, него зато што су добре за мишљење.

            Ако иједна животиња јесте, змија је несумњиво "добра за мишљење".
Зазирање од змијa толико је, да се неретко чује да је страх од њих урођен.

Одиста: неке врсте толико су отровне да могу усмртити у трену. Код нас, међутим, постоје свега три врсте отровница: поскок, шарка и шарган. Па ипак, у народу влада велики страх од гуја, подозрење  у најмању руку. Јасно: то што неке змије могу бити опасне несумњиво је утицало да људи презају и од осталих.
            Змија је по себи необична: необична је њена гмизавачка хладноћа и зависност од спољне температуре; пресвлачење коже током раста и остављање свлака за собом, парење змија - при којем се неколико јединки свије у агресивно, палацаво клупко које мора деловати као Горгонина коса ономе ко на њега наиђе. На послетку, ту је и недостатак удова и необичан начин кретања. Мери Даглас у исцрпном чланку о Левитском законику, закључује како јеврејска слика света и животиња које га насељавају утиче на то да се оне, које нису "типичне", класификују као нечисте (и тиме неподесне за јело). Змију бисмо могли и на тај начин посматрати, истина у једној другој (овдашњој) космогонији: она је део копненог света који има удове и креће се ходањем, трчањем или скакањем. У том смислу она не личи на друге копнене кичмењаке, а ни на инсекте - сем на лептире у стадијуму гусенице, којима је слична и по "пресвлачењу" (које је код лептира прави преображај). Код змија је чак и ово квазипреображај: можда услед тога постоји веровање да змије крију ноге које, заправо, имају. Уколико се желе видети змијине ноге, треба змију бацити на пећ или кувати у води (лустрација врелином или ватром је и иначе чест начин да се покаже права природа, суштина неког бића).

            Но, и права права природа змије је у том случају двосмислена и притворна.

            Вреди приметити асоцијацију између змија и секса. Њихово клизаво, палацаво кретање, податно увијање, на концу и сам фалусоидни облик доводи их у везу са полним чином, сједињавањем и сексуалном привлачношћу. Не морамо ни ићи далеко до сексуалних фетиша, па ни до чувене игре Селме Хајек у Тарантиновом филму: веза је јасна још од библијског доба, услед чега је вероватно змија као симбол и употребљена.

            Змије су власници тајних знања и у нашем народном фолклору. Оне поседују моћ да разумеју немушти језик (језик животиња и биљака). А како се стиче моћ да се разуме немушти језик? Тако што вам Змијски цар, па ви њему, пљуне у уста и тако трипут заредом (знање се стиче разменом телесних течности - сексом). У народној бајци "Змија младожења" суптилно се открива схватање сексуалности. Сиромашној девојци, која без размишљања пристаје да се уда за царевића - змију, гнусни серпент се преко ноћи претвара у прекрасног младића и нежног љубавника. За жену, овај преображај настаје услед спознавања телесног (брачног) уживања, чиме оно губи своју анималну и застрашујућу компоненту (младић је преко дана и даље змија, само је за њу, ноћу, привлачни и жељени љубавник). Секс је, наиме, у домену приватног, тајновитог и у извесном смислу светог времена. Мислим да је у томе смисао овог елемента бајке, иако би могло изгледати да је он напросто инверзија очигледности која је и наше данашње виђење секса: у јавном простору ми смо у свом "људском", затвореном облику, а у постељи откривамо своју анималну природу.

            За традиционалног човека, међутим, секс и сексуалност не напушта  предвиђене забране (не нужно вајате и собе, разуме се, но напросто просторне и временске оквире предвиђене за секс); о њему се превише не говори. Хиперсексуализовани човек данашњице, коме је све секс, сасвим неприкривен и врло агресиван, одиста би био нека врста аберанта, човека-змије. Постоји теза о томе да јунак бајке и јесте нека врста полубожанства-получовека, настао "прекомерним општењем са натприродним силама" (досадном и усрдном молитвом Богу уз избегавање сексуалног односа са мужем). Змија је, међутим, углавном схваћена као, ако не демонско, а оно хтонско биће, биће подземног света.
Ако бисмо се вратили библијској причи: људи су сексуалност открили када и смрт и оне су, у свом највулгарнијем виду, једна другој одраз у огледалу.

            Агресиван, насилан секс, односи субординације, понижење, експлицирана жеља за повредом, чак и уништењем партнера - којих је данас много у уобичајеној или жељеној сексуалној пракси - асоцирају на пуштање сплета палацајућих отровница међу људе. Ништа није остало неконтаминирано, неупрљано, све је секс и све подсећа на секс. Животиње које треба да асоцирају на одређену врсту сексуалне праксе, интимне делове или чак актере у содомистичким сеансама, редовни су елементи колоквијалних формула, појављују се на фотографијама, у уметности, филму, са намером да шокирају и директно нас изазову на проучавање наше сопствене "анималне природе". И најгрубље и најјезивије склоности почињу се доживљавати као нормалне (тек мало необичне); и не само то - ако су природне, оне онда и не треба и не могу да се утоме, смире и учине људским.           

            Све друге природне потребе очовечили смо и учинили од њих нешто узвишеније од простог испољавања нагона. Шта се десило са сексом?

            Љубав је, управо, оно што секс (по природи ствари мало неуредан) чини узвишеним. Љубав, разуме се, није неопходна - у новије време покушавају да нас убеде да је сувишна или да, чак, и не постоји (већ да је у питању поремећај телесне хемије); може се секс "имати" (а тако се и каже, непосредно преузимајући енглеско "to have sex") као што се има било која друга ствар. Но, то му одузима људску компоненту, отуђује га од актера и претвара у надобудни перформанс у којем је само неопходно показати ко је неспутанији, спремнији и ослобођенији.

            И хришћанско и народно схватање полности, међутим, сагласно је у "очовечавању" сексуалног акта који се спроводи кроз ћудоредни брак и сексуално уздржавање  (ком схватању своје понашање не морамо саобразити) - али нам преносе и идеју брачне (и партнерске) љубави, поверења и блискости која је неопходан услов за скидање - змијиног свлака. У том случају змија остаје само - неки од чланова подреда Serpentes унутар класе гмизаваца и сасвим симпатичан кућни љубимац.

 
           

foto http://muzejirade.com/muzeji-krita/

https://americanindianshistory.blogspot.com/2016/04/about-pueblo-hopi-snake-dance.html