Debelo licemerje

Ako imate sreću da nosite prekomernu težinu, začudićete se koliko čovekoljubaca zabrinutih za vaše zdravlje među ljudima ima. Svet prosto puca od silnog altruizma i iskrene brige.

Nije nego.

Evo tipičnog primera: piše na šitbuku jedna divna žena kako je bila buca čitavog života, zdrava, aktivna i poletna,  dok se nije pokorila lepotnom i zdravstvenom trendu mršavosti, koji ju je doveo do pormećaja ishrane i gotovo - kolapsa organizma iz kog se, srećom, sopstvenim snagama izvukla.
Usledio je mansplain, potpuno nesvestan poente - kao ni pritiska kojem su žene izložene - koji joj je dušebrižnički objasnio da je, eto, ona pokušala da nađe opravdanje za gojaznost, iako opravdanja nema, jer poznati su zdravstveni rizici...i tako dalje.
 

Ovakvo nerazumevanje teme vrlo je česta pojava kada se govori o gojaznosti. Pre ili kasnije, ostavši bez boljeg oružja, kritičari debljine hvataju se teme zdravstvenih konsekvenci. Ne bih da dajem anegdotalne argumente, ali istina je da svi mi poznajemo buce, tutušaste, popunjene, koji su aktivni, živahni, pokretni, preduzimljivi, bave se sportom, gipki su (toplo preporučujem da pogledate Instagram profile @nolatrees i @mynameisjessamyn), vredni  i okretni - i koji nemaju baš nikakav zdravstveni problem, koji "ispadnu" dugovečni; i isto tako vitke ljude bez snage, energije i volje za životom. Pa sve i da su zdravstveni problemi u gojaznih statističko pravilo, postoji opet verovatnoća da je taj jedan na koga upirete prstom savršeno zdrav i da briga za njegovu dobrobit - ne stoji.
 

Druga je stvar što se o rizicima, problemima, savetima o debljini, to jest protiv nje, susrećemo na apsolutno svakom koraku; svi, od "Kurira" i sličnog đubreta pa do babe u busu, imaju savete o tome kako i zašto da smršate i kaku ne valja da ste debEli, i o holesterolu, trigliceridima, srčanim tegobama i tome podobnim opštem mestima.
 

Dakle: ZNAMO. 

Znamo sve, sve smo već čuli, verovatno smo i tvoj čarobni herbalajf ili nutribulet rabili; znamo i o psihološkim konsekvencama jer kad te od zabavišta smatraju manje vrednim delom čovečanstva normalno je da to ostavlja posledice.

I - hej, kad te od malena smatraju objektom sprdnje i pripadnikom manje vrednog dela čovečanstva , koja ti je instinktivna reakcija? Da im se prikloniš, da budeš ista kao i oni? Ili je normalnije osetiti otpor prema njima, i njihovim idejama ljudskog savršenstva?
 

A indoktrinacije odasvud, od toga se ne da osloboditi. Gledaju te uvek prvo kao debelu, pa onda, možda, primete i neke druge tvoje osobine i kvalitete. Pritisak je toliko jak da znam roditelje koji bi radije oterali svoje dete u poremećaj ishrane, no da dozvole da se ugoji. Pritisak je toliko užasan, da sam prisustvovala sceni u kojoj ponosna mama veli kako  se njena šestogodišnja kćer redovno vaga i pazi da se ne udeblja.
Debljina je poslednji zabran političke nekorektnosti. Ne smete prozivati ljude na osnovu telesnih mana, na osnovu seksualne orijentacije, genetskih manjkavosti, rase, nacije, roda (uglavnom), ali zato slobodno opičite po gojaznima, oni su rak rana čovečanstva, oni su pojeli Bambijevu mamu i zbog njihove oblapornosti deca u Africi umiru od gladi. Slobodno opalite te jadne bedne kreature koje ne mogu da kontrolišu ni svoj apetit.

Međutim, ove otvorene zlostavljače, nedorasle hejtere zaglavljene na nivou školskog siledžije, prosto naduvaš kurcem - za njih bolji tretman ne postoji, ili, ako ti  je valjanje u blatu odbojno, okreneš se i odeš.

Više mi idu na ganglije ovi  licemeri koji se brinu o našem zdravlju, zaboga.

NEMOJTE DA BRINETE O MOM ZDRAVLJU.

Ovo je, dakle, moje telo, imam pravo da ga tetošim ili zlostavljam kako god mi  padne na pamet, da skratim sebi život čvarcima i baklavom, ako hoću, ili da jedem smuti od brokolija vavek, i vi baš ništa nemate sa tim.
 

Bojim se, međutim, da je briga o ženinom telu , u osnovi, samo briga o tome kako i koliko ono zadovoljava  mušku zamisao o njemu; a posledično i druge žene vam sugerišu kako i na koji način da se dopadnete NJEMU.

Zašto se toliko ne govori o zdravstvenom riziku od nošenja visokih potpetica, sintetičkog donjeg veša, tesnih brushaltera? Zašto se ne govori o riziku od raznih kozmetičkih i hirurških postupaka kojima se uklanja celulit, isisava salo, vade rebra, lice kljuka botulinom a usne silikonom, u zadnjicu i grudi ugrađuju airbagovi, i tome podobno? Zašto se ne brinemo za milione devojčica koje žive na jednom listu salate dnevno, koje nemaju menstruaciju godinama, a u dvadesetoj obole od osteoporoze; koje urnišu svoje telo zato da bi imale thigh gap i da bi se uvukle u dizajnersku odeću u veličini za šestomesečnu bebu?

Mentalno zdravlje je takođe zdravlje. Ako mislite da dugogodišnje uvrede, ponižavanje, sprdnja i podsmeh, drage Savete i dušebrižnici na svakom koraku ne podrivaju zdravlje, grdno se varate.

Život je mnogo lakši kada se hrani i njenoj vezi sa izgledom ne pridaje toliki značaj; kada je hrana samo hrana, a telo prosto - moje vlasništvo - prirodno uspostavljamo zdrav odnos sa njim. U ovom slučaju, klin se klinom ne izbija, najčešće, nego ti ostanu oba klina zabijena u sred trbušine, i drže te zakovanom za ono čega bi da se oslobodiš.

Ako vam se ne dopadaju dimenzije naših tela, izdašne obline paleolitskih boginja, prosto - niko vas ne sili da se družite, prijateljujete, volite i vodite ljubav sa osobom koja tako izgleda. Jer, vaše gađenje nad našim telima leži u osnovi tobožnje "brige za naše zdravlje" i bojazni da "promovišemo nezdrav lifestyle". Nemojte nam davati snagu pokretnog bilborda na kojem piše "žderite i budite bolesni" jer to nema veze sa životom; to je prljava hipokrizija koje nikome ne koristi. Svako telo, svaki čovek nosi informaciju, ako ćemo tako, ali komunikacija zavisi i od pošiljaoca i od primaoca.

Ma koliko odvratno debele bile, postoji nešto deblje od nas: debljina vašeg licemerja i debljina vaše kože.

 foto: http://fivehundredpoundpeeps.blogspot.rs/2011/11/fat-hate-ads-2.html